Subota j. Mal sam dužje spavo pa iz kreveta oma za astal. Ni sio nisam redovno a majka divani da j baka Janja jutroske najranije poručila da oko podne dođem do nji. Užino, napiso šta triba za škulu i taman podne. Trč kod baka Janje. Unilazim, svi već sidu a baka Janja baš počinje: »Čeljadi triba kadgod slušat i mlađe. Eto prošle subote smo svinjče zaklali. Lipo su mi rekli da ne moram mest dvor jel je već pometen a mene vrag ne da mira. Ja vridna, još ću ko okolo popravit. Nisam redovno ni počela kad mi uvatilo u leđi. Kadgod mi to metenje bilo ko sigranje čeljadi, sade nastradala od metle. Još mi drži u leđi al sam ope sva taka nikaka jutroske spekla pogačice čvarcima. Pravo da vam kažem i to pečenje mi kadgod bilo ko sigranje a ni to više ne iđe ko prija«. Svi se laću pogačica, friške, još vruće. Oma nastavlja dalje: »Čeljadi a to klanje, pa i to j kadgod isto bilo ko sigranje, sigra. Ta ritko kod koga na klanje nisu dolazili pomagat komšije, rodbina, druge i pajtaši. Kuvalo se i peklo, na kraju i diljilo. Ta bilo j i da j dvajst čeljadi bilo na klanju. Ni ladnoća ni snig nisu smetali. Sve išlo an-cvaj. Niko bisan jel makar malo nazoljit. Sigra čeljadi, sigra. Pun dvor dice, čeku barevinu i kolačiće. Sigru se na dvoru, kad smetu al bude da i pomažu. A danaske na prste jedne ruke mož nabrojat ko kolje kod kuće. No skratiću, nakupilo se kod nas ope svita na klanju i dicu poveli. Lip dan, najllipše za radit al i za sigrat se napolju. E sade glete, sva se dica zavukla unutra, kažu unutri će se sigrat. Nestali s dvora. Mene ope vrag neda mira, šuškala ponapolju. Zaputila se unutra donet labošku kad ono dica se ko sigru a to b bilo tako da svako drži telefon i u njeg zvera. Nikakog divana već sam ništa pritisku i mrmlju. Nepovirovat. Kako j to sigranje svite dragi«. Strina Evča vala jedva dočekala, koda vreblje kaće poklopit baka Janju: »Baka Janjo pa šta triba dica da radu? Da i ona nadivu kobasice jel da topu čvarce? A i to sigranje na dvoru i od tog ima valjda pametnijeg. Ta natom sokoćalu od mobilnog mož danaske svašta naučit. Ne možemo mi zapovidat valjda dicma kako će se sigrat«. Zasukiva se baka Marica, pa će: »Pa ni to baš tako Evča. Nisu vala ta sokoćala od mobilnog jedino sigranje što postoji danaske. Niki dan sam slušala na radijonu da baš i ni zdravo gledat dužje u tom ož oče pokvarit. A da baš da i odviše uču na nje, neb baš rekla. Česljadi, danaske sigranja ko kadgod nemož vidit ni na televizije. Liti, zimi nigdi nikog, svi sidu po kuća i zveru ute mobilne«. »Jest Marice vala imaš pravo, ta u naše vrime dica su bila unutri baš kasu morala. Kaj cili dan kiša jel kaj vijo taki snig da nis mogo nos promoljit napolj«, baka Manda će. I baka Tonka dodaje: »Čeljadi, ta teško da smo se mi unutri i mogli sigrat. Bilo nas puna kuća. Ta silom smo se za noćivanje posmišćali, za astal nismo stali. Ćoravi kobila, zujanja jel tako štagod dali su nam se sigrat sam ako već nisu znali šta će snama. A napolju svakojakog sigranja, košticana, bunareva, špaca, lopova i džandara, ciribane, oduzimanja zemlje, fota, ispod sebe, žmure, par nepar, pataka, gućeša, grudvanja, sonanja. Ta cigurno sam mlogo šta i zaboravila kazat«. Študiram sade i ja, ima tu istine što kažu, nema više sigranja ko prija, ni blizu. Al štaš, kuš, bome teškoj i stim mobilnima al još težje j brez nji.