Izbiranje prošlo, žetva počela. Vrime čudno. U ponediljak pri izbiranja bać Iva moro podložit jednu vatricu. Sijo za sokoćalo i sto trukovat, noge mu za dram ozeble. Oma se sitijo kako pokojni dada uvik divanijo, o noga se kreću sve bole. Šta će, veli potpaliće jednu vatricu, vidi da vako ne mož. Istina, to vada još niko ni radijo o Svetomu Antunu, možda će mu se kogod i smijat ka vidi da mu se u to doba puši iz odžaka. Šta mož, misli se, ka došla nikaka šugava godina kake se ni stariji o njega ne siću. A tribalo bi da prži, da se vadi bili luk i da se skidu ječmovi, ne da se loži. Al štaš, nužda ne pita. Ščim potpalijo, oma u kujne bilo lipše. Latijo se trukovanja, prikido samo za fruštuk i za ručak. U trukovanju mu prošo cili dan, na kraj bijo jako zadovoljan kolčiko toga napravijo. Uveče njegova zapalila televiziju, bolje da i ni. Mislijo da će malo slušat, malo gledat, pa brzo i zaspat. Al baš mu se ne dade, ščim čo novo, oma se razdrimo, ko da mu niko na glavu istreso kabov ladne vode. Najštosezasvepita obnarodovo priko njegovi telara koliko će se dignit letrika, jal, kako kaže, tako ne mož, ko nas je najjeftinija u Evrope. Jedino ne sapi i da su ko nas nadnice najmanje u Evrope. A da se digne samo letrika, ni po jada. Znade se, dan dva potli Petrova digne se letrika, oma potli toga digne se i kruv, ne možu ga vada siroti pekari peć pri lampošu. Ti dana triba da počme i žetva, a svi pekari dobro znadu da će država, ščim o paora pootkupljiva sve žito, oma dignit i brašno. Nigdi dalje ga ne mož kupit, a cinu pravi naj ko ima robu. Istina, paori dreču svake godine, jal kolikogod se sve diže, žito jal bude isto ko lane, jal se dinar dva spušća. Ka se digne kruv, digniće se i aljine, jal nima što ji šiju gazde će oma morat dat više za pojist. Ka se dignu aljine, digniće se i meso i mliko i moj... tu se već pristo mislit, malo se preznijo i ope se zagledo u televiziju, ko tele u šarena vrata. Već divani naj drugi, što u poslidnji dvajs godina vazdan u vlasti, ko svake nove gazduje u ničemu novomu. I sad se razdivanijo koliko urodilo žita, pa se mora spuščat, jal se neće moć nikomu prodat. Po njegovomu, ka se isapi koliko će nama tribat, a no što ostane prodade drugima, oma će se paorma moć poisplaćivat koišta što jim država dužna još o lanjcke žetve. Sve se to unaprid sapi, jedino se ne zna koliko će žita bit, kombaji još nisu ni unišli u njive. Ščim se vaj što divanijo skinijo sa televizije, doktori stali pripovidat o gripe. Bać Iva sam sebe ni mogo rastomačit kako to gripa dvitri nedilje prid izbiranje skoro skroz nestala, pa odjedamput, oma naj dan potli izbiranja, došla natrag i svaki dan se sve više svita poboli. Sitijo se i pokojnoga dade. Misli se, on bi sad prvo pito jal su ti doktori u službe ko ni što vladu, pa moru i divanit kako jim oni zapovidu, jal ni oni, siroti, baš i ne znu  puno o te gripe, a to baš ne bi bili radi pokazat. Bać–Iva to više ni mogo ni slušat ni gledat, oma otrnijo televiziju i okrenijo se u duvar. Jedino još dugo ni mogo zaspat.