Donela baka Janja baš fain za počastit. Friške, još vruće zabunite gibanice, nikakog likera i soka od višanja. »Baka Janjo, otkal sade ovo? Rad čega častite? Da s u kuće niste štagod ponovili? Nisam ništa čula? Koja j hasna?«, pita, koć drugi neg strina Evča. I baka Tonka će: »Stvarno Janjo, kaka j hasna? Da s niste štagod oparili?«. Baka Janja pruža ruke k nebu pa će: »Kaka j hasna? Pa ona najveća. Čeljadi, ja živa«. Strina Evča usmi. Ne može se sustavit. Zavatilo ju i štucanje. Saće se još i ugušit. Nikako s sustavila pa će ope kroz smi: »Baka Janjo, kako ja vidim vi cigurno možda nećete ni umrit. Živićete ko gavran jel ko kornjača. Kornjače najdužje živu, kako sam digod čula«. Baka Janja ju sam tako prostriljila ispod obrva, pa će: »Evo ovako j bilo. Zadrimljem u po dana i za nepovirovat čeljadi, sanjam da sam umrla. Da sam mrtva. Razumite?«. Ope strina Evča usmi. Ope će: »Baka Janjo, ovo prvi put čujem. Pa ko još sanja da j mrtav? Kako? I šta mož sanjat ako s mrtav? Šta mož vidit i čut ako s mrtav? Ovo što vi divanite to na svitu nema«. I baka Tonka divani da j ovako štagod prvi put čula. Kogot živ a da j mrtav: »Janjo, otkal ti smrt došla uglavu? Pa još da s ti umrla. Lipo j rekla Evča ovo za gavrana i kornjaču. Jest da ni baš tako morala al neće grom u koprivu, kako s kaže. Ta tebe Janjo ni vrag ne fali«. Baka Janja nastavlja: »Študirala sam ja otkale mi to došlo. I cigurno j ovo. Niki dan smo se u kuće divanili kako skoro poslidnji dva miseca ni bilo sarane u selu. Niko ni umro. Kako s ove vrućine ni ne umire se. Vala teško iđe duša iz tila navu vrućinu. Teško i umrit. I glete onda ka j krenilo. Nadan po jedno pa i dvoj bacu kašiku. Odu nanaj svit kako b rekla. I vala mi to došlo u san. Ajd što j došlo al umrla ja«. »Dobro, aj da čujemo kako j to kasi živ a mrtav«, ope će kroz smi strina Evča. Baka Janja već bisno nastavlja: »Sam se ti smi Evča. Ovako j to bilo kasi mrtav. Barem kod mene. I ne znam zašto sam umrla al znam da su mi metnili u sanduk i kako b rekla ko prija u pridnju sobu. Ležim, oče ne mogu otvorit al sve čujem. Čula ko j najviše plako, i jauko. Ko mi došo vidit pa mi faljio. Al bome bilo j i taki što s mi ogovarali. I to onako. I to oni što nikad ne b pogodila da s taki. Taka mrtva sam se osupnila i razbisila. Tila ja njima oma nabasanjit al nemož ništa kazat. Ta šta j imo ko mene ogovarat? Nema komu nisam pomogla. A sase ni oladila redovno nisam jedni već po mene. Čeljadi, ona da od mrtavca sve najlipše baš i ne stoji. Tu s vala sam u popu mož pouzdat. Kako ja znam sam on kad saranjiva o mrtavcu divani sve najlipše. I sam da znate, dok sam bila mrtva cilo vrime sam se Gospi moljila«. Saće i baka Manda kroz smi: »I ti se ojidila što ti ogovaru. Ta mrtavcu j i tako sve jedno«. »Znate šta, jedino mi svrbilo ispod pazuva al se nemož počešat«, divani baka Janja. Baka Marica pita: »I dobro, šta j bilo na kraju?«. Sase baka Janja smije: »Pa na kraju iza sna mi trgnu zvona. Oživim se. Glasu da j kogod umro. Čeljadi, od dragosti mi pristalo i svrbit. Draga Gospo fala što s pomogla. Kogod je umro al nisam ja. Živa sam«.