U prošlosti lađarilo se. Bile lađe za pesak i ranu, bilo i veliki, jednu galiju vukli sa dvadeset konja. Tako na jednu pala drvena ćuprija, a lađa održala ćupriju i ništa – tolka je bila – samo bila malo podrobljena.
Išlo se po Morišu i po Tisi, pa dole u Dunavu i po Tamišu. Patili ljudi, patili siroti konji još više vuku po bregu. vuku, a kad zapne lađari tuku, a paori viču:
– Lađari lađu vuku, oće konje da potuku!
Jedan momak išo sa ocom po lađama, a otac bio jako strog. Pesak se sam dokoturo po Morišu do Makove, pa ga lađarili na sve strane. Jedared noćili oni pod Čongrad blizu Križa, a kod Križa bilo najopasnije. Otac zajutra rano viče sina da iznese zob za konje. Imali su veliku vedru, a mraz bio s prsta i kako će momak zaititi s vedrom sklizne s lađe i bu! strmoglavce u vodu. On bio u jesenje odelo i u opanke. Kad su ga izvukli, nije umo da govori tako drće, a otac strog ko uskrsni post – ništa ne gledi nego samo pohteva:
– Zob konjima!
Stari puši lulu i da si ga seko bricom on bi i onda kreno lađu. Momak sav bio mokar, a stari:
– Bidni u kuću pa drći kolko oćeš, a sad si na ladu.
Kad je momak dao zob, oni odeše s peskuljanom. Stigli prid noć, tek onda odu u birc. a momak još mokar kad je mraz stego vodu. Seli oko pećke na banak, odelo se pari, a momak lepo drće. Otac će sad pića, birtaš nosi, momak popio valjda vedru pića, al drće pa drće.
Stari sad vidi da je momak zaradio bolju. Na sreću jedanput dođoše majstori s vašara, a s njima putuje i jedan doktorat. Otac će ga odma zvati. U ono staro vreme doktorati nisu imali pozor na sve.
– Šta je tebi? – pita momka.
Onaj lepo drće do pećke, volo bi da kaže, a ne može.
– Celi dan je mokar, pao je u vodu – kaže otac.
Doktorat onda naredi:
– Raskopčajte ga dole.
Gledi: sve do gaća mokro! Gledi, gledi, jedamput došo do svićnjajca.
– E, kad si se već sav pokvasio što si ostavio da ti je svićnjak suv! Bićeš šugav i ovu godinu kad se nisi okupo da ti je i svićnjak mokar.
I gotov lađarski lek.
Rukovet, br. 2, 1988.