Faš Joza usukiva brkove. Obrve mu iđu u oče pa i nje fitilji. I zulufe mu prirasle pa je zaglađiva za uše. Nalaktio se na astal. Nateže, pa će: »Znaš šta faše? Noćaske nisam mogo trenit pa sam  študiro«. »Šta? Od čega? De kaži?«, pitam. Nastavlja: »Cili ti je faše život nikako utecavanje. Znaš šta oću kazat?«. »Otkal bi ja zno baš uvik šta j u tvoje glave? Pa još šta š reć jel šta s tio reć«, odgovaam. Faš usmi pa divani da ja uvik potrefim šta mu na pameti. Objašnjava: »Gle, da počnem od mene. Moždak to i ni nikako utecavanje al kad bolje pogleđeš vala s niko od mene bržje ni rodio. Tako j majka rekla. A ona ne b slagala nizašta. Ovako j bilo. Majka išla štagod donet s tavana i taman ka j došla do po merdevina ja krenem. Taman imala vrimena doć dole i ja se rodim. Možda j sramotski kazat al sam sam ispo. Da s utecavala digod ko ć bržje rodit mal ko bi ju pobedio. Ta čo s i ti? Ta cilo selo zna kako sam se rodio«. Klimljem glavom a on nastavlja: »Majka kaže da ni stigla redovno reć joj a ja s rodio. Ni ni čudo, ja joj bio ondak osmo dite pa joj rodit bilo ko Faljen Isus da kažeš«, Faš mal pokvasi usta pa nastavlja: »Rodit mi se bilo lako. E onda sam drečo koda sam se utecavo s kimgod ko će više i dužje drečat. Danima cila kuća ni mogla redovno spavat od mene. A znaš kako j bilo onda. Svi u jedne sobe. Kreneš nas nabrajat pa do kraja zaboraviš koga s spomenio. I tu koda smo se utecavali. Naša kuća najviše dice u selu«. Isapim u sebe kako s faš uvik siti divanit od onog što b s malo ko sitio, pa ću: »Jest, jest. Cilo selo j jedno vime od tvojga rodivanja divanilo. Al kako ti kažeš od maloći ti cili život utecavanje. Ko će dalje strelom dobacit jel pogodit. Ko ć dalje fodbal šutnit. Ko će pljunit dalje. Ko će se bolje sakrit kasmo se žmure sigrali. Ko će dužje ronit. Ko ć se dalje odšklijat. Mogo b tako do sutra divanit od dičjeg utedavanja«. Divanim kako s baš i nismo utecavali ko će bolje učit u škule. Na to će on: »E faše, ovo za škulu baš i ni tako bilo. Ti s uvik u škule zno sve. Tis voljio škulu ko malo ko. A sase ko praviš toša da ni bilo tako. Ta ko j na kraju zavšio škule u Osiku? Koga i danaske zovu Indžilir? Da s ti nisi mal i utecavo ne b ti dotle doguro«. Češem se iza glave pa isapim u sebe: »Ne znam otkale ti ovaj divan al ni s daleko od istine«. Faš tira dalje: »A šta da ti kažem. Ovo dičje utecavanje ni ništa kako sve išlo potli. A kako j sade? Sade j utecavanje u svemu. Ošo vala svit di nismo ni mislili da će otić. Ni sade važna toliko ni škula da b se utecavo. Upišeš se u vlast i sve s obavio. Ta skoro da ni škulu ne moraš zavšit. I nju mož vašarit. Sade ti je utecavanje u vašarenju. Ako imaš debeli buđelar nibrigeša. Bilo to i prija al danaske j za nepovirovat«. Češem bradu pa ću: »Gle nas. Gle svit. Svima puna usta te demokratije. Svi se utecavu kod koga j veća i bolja a sve to šta drugo neg utecavanje za vlast. Da ne spominjem ratove. Utecavanje ko volji više dragog Boga sam na ričma, sve to iđe u vitar. A i tog sve manje. Bože dragi ko j i izmislio tu rič utecavanje?«. Gledim čaše nam prazne. E tu više nismo za utecavanje.