Već par dana nema faš Joze. Ajd što ga nema al ni ne javlja se. Taman tio pitat jel kogod u kuće čo štagod od njeg, kase otvaru vrata. Iđe faš. Ni ovaka vrućina mu ne može ništa. Još s vrati će: »Nisam više mogo izdržat. Iđem već ko ludi po kuće. Niko s neće sa mnom ni divanit jel kažu da s već ne znu divanit sa mnom. Ne znam šta ć sasobom. Znaš kako kažu, da mogu vala b sam sebe za dupe ugrizo. I evo, unuk mi dono limuzinom«. Ništa već se primistimo u kujnicu priko dvora da nam niko ne smeta. Ni sili nismo redovno a faš će: »Zamisli faše šta sam nasanjo niku noć?«. Češem se iza glave: »Ni s vala od pecanja. Od onog kasmo navatali one velike štuke. Kasmo je vijali čamcem po Džindže. Ja to sanjo niku noć«. »E moj faše da j to, to b bilo odviše lipo. Od ovog sanjanja sam pritrnio. Mal mi ni šlog lupio. Faše moj dragi, ovako j bilo. Sanjam vrime kasmo se još momčili. Ono kasam se vratio iz vojske. Sićaš se?«. Isapim u sebe: »Kako s ne b sićo. Pa cilo selo s od tebe divanilo«. Pušćem ga da vidim jel mislimo na isto. Faš nastavlja: »Sićaš se kako j bilo kasam ošo u vojsku. Imo divojku, ovu moju. Tako j bilo i cilo vrime dok sam bio u vojske. Čekala mi. Vratio se za Petrovo. Sanjam koda j sade. Oma žurim u selo. Na igranke vi pajtaši i ova moja. Čekate mi. A ondak nis smio Bog zna šta radit s divojkom. Još ova moja bila iz svete kuće kako b reko. I tvoja taka. Ta sićaš se? Iz iste s kuće. Do vinčanja se mož sam držat zaruke i možda poljubit se al da niko ne vidi. Sićaš se?«. »Kako s nebi sićo«, odgovaram. On nastavlja: »Sanjam. Ja po vinu. Otačem. Muzikanti mi sviru. Ovoj mojoj i ni pravo pa s poprčkamo štagod na po igranke i ona odjuri kući. Ja nastavim otakat koda mi poslidnje. Al sićaš se da j bila jedna što mi odavno vrebala? Bila starija a bome i šarena. Da joj sade ime ne spominjem. Sićaš se?«. Ope klimljem a on nastvlja: »I tako sam se opio da nisam više zno šta radim. A i ti nis bio mlogo bolji. Sićaš se?«. Potvrđivam. Smijem se da s ne mogu sustavit. Štucam pa mu odgovaram: »Jest, jest... to ono ka s pomišo s kojom s divojkom«. »Joj, joj... na poslitku sanjami kako ulazimo u naš dvor. Muzikanti za nama. Pajtaši. Ja ju vodim na viru. Faše, na viru onu koja ni prava. Ni onu što triba već onu što ne triba. Sićaš se ka j majka izletila u gank? Prvo s raduje a onda ka j vidla da to ni ona prava latila metlu pa na nas. Majka baš iđe u crkvu al skida svece s neba. Dada ju silom sustavlja. Sanjo koda j sade. Svi biž iz dvora. I muzikanti. Majka viče da mi sam vrag poslo natrag iz vojske. Oma s otriznim i probudim«. »E baš tako j bilo«, potvrđivam. Divani da mu srce onako lupalo kase trgo iza sna. »Glava ko košar. Zuji u nje. Uznojit. Tio probudit ovu moju vode da mi iđe donet al vala od stra od onog što sam sanjo nisam smio«, faš će. Divani: »Dunav mi ni mogo oprat. Čulo s u selu. Fala dragom Bogu ova moja sadašnja a ondak stara mi nikako i oprostila. Majka mi do svatova popriko gledala«. Isapim u sebe: »Da čeljade mora pazit i šta ć nasanjat a ni sam šta ć divanit«.