Baka Janja divani kako kad dođe vrime prid Petrovo iđe uvik ista pripovićka: »Čeljadi, niki dan gledim ono sokoćalo od televizije i ope iđe, žito rodilo te žito ni rodilo. Te vidićemo kako će se pokazat. Al ono glavno a to j cina e to će mo vidit kako će it u svitu i di sve ni pa će mo onda nadesit cinu. I kako vidim ope iđe pripovićka da s paori bunu. A kolik se sićam oni s bunu svake godine uvo doba a kako s završi svi znamo. Gle čuda da uvik od bune ništa ne bude. Uvik prođu isto. Ope iđe ista pripovićka da j cina žita ko prija maltene dvajst godina. Študiram, kako to mož? Di tu kvaka? Da j tako vala b svi propali odavno a ope kad bolje pogledješ mali paora vala više i nema. Propali, poprodavali zemlju jel ju dali u najam. Tako j kako ja vidim nadesito i izračunato da ispadne da mali paori nemu hasnu a da s ostali sam oni što radu sto dvisto jutara zemlje i naviše. I sam sade Evča neka ope kazat da j to taka politika i da tako valja. Da drugojačije ne može«. Vidim, strina Evča jedva dočekala da ju baka Janja spomene: »Baš tako baka Janjo. Ako j tako svagdi u svitu zašto ne b bilo i kod nas. Ta nismo mi osim svita«. Bome vidim i baka Marica ima šta kazat: »Evča, Evča, tavno ti tvoje. Bođane ti tvojga. Pa ako s već mali paori propali i ako će sade i veliki paori propast, pa ko ć bit onda paor? Ko će nas ranit? De ti to mene kaži? Al na poslitku će mo sve to mi kusat. Uvik priko naši leđi. Gle kolik i kakog dobiješ kruva za novce. Vekna po kile a cina kifla ko vekna. I ko j tu sade lud. Pa jel može danaske cina bilo čega bit ista ko prija dvajst godina. Pa to nema ni na misecu«. Baka Tonka divani kako j čula da u radnje ima paprike što j skoro osamsto dinara kila. Pokaziva kaka j velika pa se zasukiva i pokaziva do lakta. Divani: »Pa to nemož bit Gospo draga da j zdravo. Ta uvo doba tako štagod a cina bome da s uštineš da ne misliš da sanjaš«. »De Tonka i tis našla šta š sade divanit. Mi od žita a ti ošla u papriku. Neka pribacivat divan na drugo. Ko ima novaca i ko b se luksuziro kako s moderno kaže taj nek iđe i nek vašari tu tvoju papriku«, baka Janja ju kori. Baka Manda će: »Čeljadi, glete ovo. Čula od dice da j jedna kugla sladoleda ko deset jaja. Ta ima u dućanu i jeftenijeg sladoleda al najslađi j sladoled iz  oštije. I kašte sade kako može to bit?«. »Jesam ja ošla jel cili svit ošo? Evo i ti Mando skrećeš. Ko koga tira da jide te kugle. Ta nek kod kuće napravu sladoled. Dete vi kažte od žita«. Strina Evča s vala ponadala da j gotov divan od žita pa pribaciva na to kako s kajsije rodile. Al baka Janja s neda: »Čeljadi, tu ne tiba bit velike pameti. Bićemo mi sritni vala dok iđe i ova pripovićka. Bićemo srićni dok i ti paori što s ostali budu naši jel kako vidim mal mal pa kogod sa strane povašari našu zemlju. Da ne bude na poslitku druga pripovićka, da ostanemo brez paora a nuz put i brez zemlje«. Isapim u sebe: »Baš je mudra baka Janja. Stvarno mož bit kako ona kaže. Dok mi divanimo od žita, paora, paprike i sladoleda da s prominji pripovićka pa nam i zemlja ode«.