U prvo vrime kad je Bog stvorio kera i mačku oni su lipo živili, al ti živio jedan dida pa on i baba imali kera, koji se zvao Butra, mačku i prase. Didin je bio ker, babina mačka i prase.
Ugojilo se jedared prase pa dida dotle navaljivo dok nije babu natiro da ga zakolje. Zaklala njeg baba, al je i didu poslala da joj donese u rešetu vode. Grabi dida, grabi, a u rešetu nikad vode, a neće da sluša na vranu što s đerme viče:
– Dida, voskom! Dida, voskom!
Baba dotle skuvala i poila prase, a didi zaklala i skuvala Butru. Ušo dida i kaže da ne mož vode donet, a ona njemu kuvanog Butru misto praseta. Sila baba u zapećak, a mačka joj u krilu prede, dida opet ide i sve košćurice meće na stranu za Butru. Viče on Butru:
– Butro, ne!
A baba iz zapećka:
– Butru vabiš – u Butri se daviš.
Kad je dida to čuo, oma je vidio šta je, pa vikne na babu:
– Da Bog da se u mačku pritvorila!
Ona se oma pritvori, al i ona vikne:
– Da Bog da u kera se pritvorio!
I dida se pritvori. E, al je baba bila bosa, dida u opancima, pa se didin bat ne čuje, a njezin se čuje. Šta će da otme od dide-kera opanke, srdila ona kera i srdila dok ga nije tako rasrdila da je tio raskidat, ona onda biž priko jedne vode, a dida-ker za njom, al požali da pokvasi opanke već i skine na obali i zagazi za mačkom. Mačka pobigne natrag, ukrade kera-dide opanke i uju! i sad joj se bat ne čuje kad iđe za mišom, jel je u opancima, a ker joj nikad neće za nji prostit.
Pričala Marcela Vujkov, Subotica
Tica žeravica, 1964.