Jedan čovik imo posla čak u trećem selu. Baš prid podne na kraj drugog sela stigne do kumove kuće. Čovik ogladnio, a kum ga uvik lipo dočekivo, pa će mu i sad svratit na užnu. Svrati on, al kuma nema, očo kudgod poslom.
– Site, kume, site, na užnu će se vratit onaj moj – kaže kuma.
Sio gost, ta baš je dobro da se prid užnu malo i odmori, a kuma će oma zakuvavat i razvijat tisto. Užna je već gotova, samo triba još tisto ukuvat. Gost udario u divan, a kuma se paštri da užna bude gotova što prija. I tako se ona zažurila, pa da poso brže i lakše iđe počela pomalo pljuvat u ruke. Tako ona začas zakuvala, pa će jupku razvijat. Čovik pljuje u šake kad drži kako sapište da ne bi dlan nažuljio, pa se kumi i oklagija učinila ko niko sapište. Sad se samo latila, a kum gleda i najedared ga stoc počo žuljit.
Počo se on krećat, a kuma ne da.
– Ta kud bi, kume, sad išli, kad će užna evo bit gotova, a na podne će zacigurno bit kod kuće i kum.
– Znate, kumo, moram žurit, a nisam davno ni ručo – vrtiće tu gost.
– Neće poso pobić, opet će kuma, pa se još više zažurila da što prija bude užna.
Kako se zažurila, tako se nuz vatru i proznojila. Počo znoj lit, pa sve graške na čelu se nanizale. Kum upro oči, pa gleda kad će kapnit na tisto i jedared i neotice usto, pa opet krene.
– Vidi-vidi, čovika! Ta nije valjda krava sila ne rep da je baš tako žuran taj poso – kuma će ga opet zadržavat.
– Pa i nije, al borme i jeste – ne da se kum.
– No, vidite da još možte ostat.
– Vidićemo kako će ispast – kaže kum, a sve samo gleda na graške znoja na kuminom čelu.
Kuma u to razvila, pa će sić rizance. Paštri se, nož sve siva u ruki i kako se razmavala, a znoj se tako otresa na tisto. Kum se na to ociko, pa za bravu.
– O, kume, Vi baš nećete ostat kod nas na užni, a danas sam baš tako dobro skuvala? – snuždila se kuma.
Kum se uzvrpoljio, al već s onu stranu praga, pa promrnđa:
– I meni je žao, kumo, al eto, tako je ispalo da ja moram ić. Šta mož kad je tako ispalo.
Pričao Blaško Bukvić, Mala Bosna
Šta u oca to u dice, 2012.