Bio jedan čovik koji nikad nije znao šta je dosta. Za njeg čeljad ni volu nisu ravna. Tira i sebe i svakog, al dok ga iz pameti el iz kože ne istira. Ako je satro svu svoju čeljad, pa gladni i soparni pomrli svi osim jednog sina. Taj se otimo i otimo, a kad je poodrasto, pa vidio da se ocu iz šaka ne mož otet, a nit ga mož opametit, on skupio bulje pa u svit. 
A otac se ljuto rasrdio.
– Za koga ja to hrnjam i kupim već njemu. A on sa mnom krmski. To je njegova fala – tuži se čovik i ni da čuje više za sina.
I sad zaprznio, pa još više kupi svaku mrvicu i na sve meće po sedam katanaca. Da mu je još trbu obisit na klin, e onda bi posto blažen, ako nije mogo. Prošlo vrime ko viter i jedared i on ostario. Nigdi nikog, pa se borme zaželio sina i počo ga tražit. Ko traži taj i nađe, pa mu i on ušo u trag i lipo ga zove kući.
Godine prošle, a da je rana bila zarasla bi, a ne da srdžba neće proć, pa sin dođe. Misli čovik, valjda se otac bar pod stare dane opametio kad vidi da pod crnu zemlju ni tako neće ništa ponet. Došo momak kući, a otac pokaziva sve blago. Obogatio se do zla boga! Tu su salaši, njive, vinogradi, silna marva, puni ambari i podrumi. Pokaziva otac sve to, al ni da čašu vode iznese sinu. Momak koliko je od puta ogladnio, al još više ožednio pa će jedared:
– Baćo, nemate Vi vina?
– Ja da nemam? – onaj će. – Puni podrumi. Od moje prve berbe, pa do poslidnje imam sva vina, i još nenačeta – fali se on.
Sin ne bi fale već da ugasi žeđ, pa kad se otac još ni sad ne sića, a on njemu:
– Dobro, baćo, a kad ćete već načet tu burad?
– Kad mi dođe mili gost.
Sinu je bilo divana dosta. Okrene se i veli:
– E, moj baćo, kad je tako, a ja ću doć opet čim Vi oči sklopite. Onda ću, al oma, doć, pa da načmem to vino.
– Ta zašto, sinko? – začudi se otac.
– Zato jel Vi za života nećete dočekat tako milog gosta čerez kojeg bi načeli Vaše tvrdovanje. – kaže još momak i ode kako je i došo. 
Pričao Blaško Bukvić, Mala Bosna 
Bećarski poso, 2014.