Kum kumu išo u goste u komšinsko selo. Kuma će oma sprimit boljega za jisti kuvanoga i pečenoga. Ima tude i vina do člinaka, ta i oroz ide u čorapa, patak se primeće na ruka i noga ko točak, još i magarac posto šaljivčiv, vo piva iz diteljine, ta svi imu života kad je kum došo u goste!
Do uveče kum se napunio ko da je bro kukuruze pa u medra mećo. Jedva dočeko da legne.
Kuma bila bojažljiva, navikla sve zaključavat noću, tako se zaboravila i zaključala i kuma. U niko doba noći kum triba napolje. Evo njemu sade belaje – vrata zaključana.
Lupa:
– Pušćavajte!
Niko se ne javlja. Kum po sobe, šta će ku’ će?! Zvo i zvo, jedared vidi: ne možu mu pomoć kad ne čuju. Šta će ku’ će, lipo opet legne u krevet. Ako ga opet vatu muke, biće što bude. I nije bila rotkva već ono što je moralo doć: kum se uredio u krevetu.
Ujutru študira:
– Šta ću sade?!
Brzo se siti. Napraviće se da spava. Kuma uranila, gledi: ovaj se nikako ne diže. Ajde, pričekaće dok poso sredi. Kuma trkala ovdena trkala ondena, na kraju sprimila kuću i piljež, kum se nikako ne diže. Šta će ku’ će, mora ga budit.
– Ajdete, kume, dignite se ja sam sprimila ručak.
A kum:
– Kumo, kod mene nije dobro.
Šta je?!
– Kumo, ja sam zdravo rđavo sanjao.
– Pa dobro, kume, kaži bar šta si sanjao.
– Zamisli, kumo, na tornju sukalo medom zaliveno.
– Pa to je škliško!
– Još kako škliško, a visoko.
– Ju, kume!
– Nije to sve. Na sukalu tepcija, na tepciji tanjur, u tanjuru ja.
– Ju, kume!
– Da, kumo! A vitričak duše. Kako vitričak ljulja tepciju a ja: oću li pasti neću li pasti! A vitričak duše i duše!
Kad je kuma to čula, ona će:
– Ju, kume, kako sam bojažljiva da sam ja tako sanjala ja bi se oma uredila.
A kum:
– Kumo, pa i ja sam.
Pričao Adam-Braco Marjanović, Bački Monoštor, r. 1911. g., sitan zemljoradnik
Do neba drvo, 1963.