Unilazim a faš sidi na po dvora. Vidim da ni skroz prizdravio jer mu još par prsti umotano. Viče: »Ženo, evo gosti. Kaki gosti? Faš Marin došo. On ni gost. Ta on je ko rođeni. De donesi još jedan stolčac za faša i onaj mali astal«. »Evo... saću sam što nisam«, žena će. Ka j donela faš naređiva i vina da donese: »Faše, sade kad budeš košto ovo vino neš ga se moć izdovoljit. Niki dan načo bure Otele i vino j tako da mu ni jedan lik ni ravan«. Odgovaram da kod njeg ne mož pobrkat vino. Daj vino iz svakog bureta likovito. Faš klimlje glavom pa će dalje: »Šta ti kažeš navo vrime? Pobrkalo se odviše. Zima počela ko kadgod u naše vrime. Za Božić sniga i ladnoće. Jest da ni to baš ko što j kadgod bilo al je i ovo štagod. E onda iđe sve naopako. Došo red sunca pa se snig otopio. E onda red kiše pa ledena kiša. Pa ope di koji snig, pa kiša, pa sunce. Tako redom. I gle danaske još ni kraj zime a evo mož na po dvora sidit u cveteru i frosluku. Još zima a napolju ko u po prolića. Muve krenile letit. Martini smrdljivi kocu, letu«. »Bome faše imaš pravo. Nema vala šta s na svitu ni pobrkalo a vrime baš onako«, odgovaram. Nastavljam: »Faše, znaš Stipu Ledenog od pokojnog bać Tune Ledenog?«. On potvrđiva a ja ć dalje: »Pišta, oću reć Stipa se rodio podkraj zime uvo vrime. Bać Tunini imali bircuz i ledenicu pa s led s Dunava išo vozit. Sade kad bi reko da j to onda bila kaka odviše velika zima slago bi. Ondak s take zime bile. Sićam se ko danaske, išo im u mobu. Sniga do dupeta. Konji silom vuču sone. Na ledu sniga do kolina tako da smo ga morali lopatama odbacivat i mest da b došli do leda. A led debel vala i do po metera i ni ba bilo lako sić. I baš se taj dan rodio Pišta, oću reć Stipa. Od velikog posla ni imo ko it prijavit da s rodio pa ga šli sutra prijavit. Ispalo da se rodio na jedan dan a u knjiga zabiližili drugi dan. Nadili mu ime Stipa a vlast priopravila na Pišta. E tu ni vlast pobrkala imena već tako tila. Madžari su znali šta radu«. Na to će faš Joza: »Istina. Istina. Ta i danaske mlogi brku pa Stipu zovu Pišta«. Faš divani koko j niki dan nanom sokoćalu od televizije gledo da j svit izmislio već i taku mirakulu koja može pobrkat vrime pa ga čak i nadesit: »Ko zna možda j i sade kogod vrime pobrko? Zima a proliće, skoro ko lito. Ne triba it daleko. Ta gle voće sam što ni krenilo. Tako se vrime pobrkalo da zima sam što ni prošla a kažu da ope iđe. Pa koliko to put na godinu zima može doć? Študiram, ko zna moždak i tu kogod ima hasnu kase vrime pobrka?«. Isapim u sebe da faš Joza ima pravo. Da s vrime pobrkalo ako ga kogot ni pobrko. Pa ću: »Sade mi došlo, pa ni nike godine snig spo na cvitnicu? Koda mi u pameti da j koju godinu prija snig spo i na majaloš?«. »Jeste, jeste, toga se i ja sićam. Još nisam izlapio«, odgovara faš Joza pa divani da smo dosta od tog pobrkanog vrimena divanili i da triba da koštamo vino. Kaže da ga triba trošit da ne izlapi i da se ne pokvari. Ja usmi pa ću: »Faše moj dragi, kako god se vrime pobrkalo, tvoj vinograd rodi a vino se potroši«.