Bio jedan kozoderac dida, sam je živio u jedne kućarke kraj šume. Jedanput se smislio da bi se ženio, dosadno mu je živit tako samom. Čo da ima jedna baka koja živi na drugom kraju šume. Sprimi se, išo kroz šumu sat-dva kad viđe kućarku. Prid vrati sidi mala mačka, to je sve što ima.
– E – kaže – to mora bit ta bakina kuća.
Pokuca na vrata, a baka se oma javi:
– Ko si?
– Kozoderac dida.
– Jel to zanat, jel to ime?
– Zanat bio dok je dida bio siromašak.
– Koja srića da si došo?
– Bako, ja sam čo da si sama, možda bi se tila udat za mene?
– Ja sam stara, ne bi se udavala, a ako imaš štogod stanja i imanja da možemo živit, možda bi se i udala.
– Ja?! Bako, ja imam dvore samotvorne, ja imam od kosti stolicu, ja imam konje samoskokne.
– Pa ti si bogat čovek.
– To ne kažem, al ja to sve imam.
Kad tako svašta imaš, onda ne marim, nek bude, ja ću se udat.
Baka spakuje siromaštvo što je imala – sve u jedan bućur, i mačka – pa se krenu. Došlo veče, stigli kozoderca dide kući. Gleda baba: dosta siromaška kućica, ni ograde ni kapije, dvor u drače, al svejedno, sad je već došla. Sprimi siromaštvo, a kozoderac dida kaže:
– Ajde, bako, lati se, skuvaj.
– A šta ću?
– Lati se krompira, malo ćeš natrgat tista, to će biti najbržje.
Kad drugo nema, baka skuvala – gladan se ne divani – a kad će sist pa jist, baka pita:
– Jel, dido, di su tvoji dvori samotvorni?
A kozoderac:
– Zar ne viđeš pustoš oko kuće?! To su moji dvori samotvorni. Sama se, bako, pustoš stvara.
Lati dida suvoparnu čorbu, a baka:
– A di je tvoja od kosti stolica?
– Bako, zar ne viđeš zdilu na kolina?! To je moja od kosti stolica. Još u dide kost je u kolina.
– A di su tvoji konji samoskokni?
– Zar ne viđeš buve po košulje?! To su moji konji samoskokni.
Kad je baka sve to čula, od dragosti poviče:
– A-hoj, dido, što smo mi bogati! I u mene nije manja hrpa stanja i imanja!
Pričao Bariša Blažetin, Santovo, r. 1901. g.
Cvjetovi mećave, 1971.