Pravo da j faš Joza Mlađi neg ja. Ni mlogo al kad napuniš vik i par godina značu. Oću reć da s nogama faš bolje stoji pa j kadar doć pišice do nas. Ja b vala sam mogo nasanjat da iđem pišice do nji. I evo ga unilazi ko momak s ričma da j ko od šale došo do nas. Za njim ko vojska i dičurlija. Sasam se već naviko na nje pa sam fala dragom Bogu i popamtio ko se kako zove. Taman posidali a faš će: »E faše, sićaš se kako smo niki dan divanili da nema više naši čardi i bircuza?“«. »Kako se neb sićo faše«, odgovaram. »E pa sasam se sitio da ima i štagod novo. Baš novo. I to lipo«, faš će. »De kaži faše? Jel štagod moderno, kako b rekli? Je l čemugod«, pitam. A faš nastavlja: »Neg šta j neg moderno i čemugod. Nadesili koješta za dicu faše u srid sela. Za sigranje. Nadesili i cubanke«, objašnjava faš. Graja. Stipa Kurtalašev pita: »Šta j to cubanka?«. Za njim svi: »Šta j cubanka....?«. Faš objašnjava: »E dico na cubanke se cumblje. Kadgod cubanka bila odviše u mode. Dica ju odviše voljila a ni mlogo koštala. Kogod je imo dice u kuće i imo di napravit cubanku taj ju napravio. I gle sade čuda. U srid sela cubanke. Nis ko one naše al su cubanke«. »De čiča Joza već jedanput kašte šta j cubanka? Šta j cumbanje? Di? Kako? Od čega se pravila ta cubanka?«, pita Jelica Mrčina. »E ovako. Prvo ste u kuće morali imat dobar veliki or jel dud. Onda ste na njemu morali nać kaku granu koja paše. Da j malo jača i da j spravna. E onda se kogot moro uspentrat gore pa zavezat jedek za granu. Na dva mista. Jedek je odvisio onda skoro do zemlje a na sredini se metnila daska za sist. Daska morala bit tako metnita da kad sidneš silom prstima možeš zemlju dirnit. Kogot meto dasku tako da s moro malo skočit da b sio na dasku. E onda imaš cubanku. Čuli ste? Triba vam dud jel or, jedek i daska. I onda j išlo ovako, sidneš na dasku, kako b reko sidneš na cubanku pa se nogama odgurnjivaš jel ti kogod poguriva. I tako se cumblješ da možeš poletit«, objašjava faš. Stipa Kurtalašev viče: »Pa to j ljuljaška čiča Joza! Tako kašte!«. »Na nje se ljuljaš!«, viče Jelica Mrčina. »Ta kaka ljuljaška i kako ljuljanje dico. Ta to j cubanka i na nje se cumblje«, skoro će bisno faš. Sase i ja umišivam: »Slušajte. Tu još štagod triba dodat. Dobru cubanku ni bilo lako napavit. Svi s voljili da j grana di se cubanka veže visoko. Da se moš višje i dužje cumbat. A i tu se moro nać i pravi jedek. Ni kaki truli pa da pukne. Bilo da su se i ugruvali ka j jedek bio trul pa puko. A bome bilo j i da grana za koju se cubanka veže bude visoko pa se ne mož uspentrat do njie da b se jedek vezo. Onda s radile merdevine. Šta drugo. A bome bilo i da j u cumbanju grana pukla pa j bilo belaja«. Sad Tonka Tamburina pita: »A šta s to merdevine čiča Marne?«. »E dico, vi baš odviše malo znate šta se kako kaže po naški. Pa merdevine s lojtre jel listve ako niste znali«, ope objašnjavam. Svi će uglas: »A tooooo«. Za veliko čudo divan brzo gotov. Dičurlaja se spakovala pa napolj. Dok su odlazili čujem kako šapću. Dogovaru se di će napravit pravu cubanku.