Lisica odbila male od sise, pa će i učit na meso. Donela njim pivca, da se prvi put u životu oslade, al zatim udarila nevolja pa već dva dana nema ni zalogaja u usta. Lisica se vuče oko salaša a nikako da se domogne kake dobre kokoške, i tako natrapa na divijeg zeca.
– Kad nemam što mi srce ište ja ću poplašiti glad s ovakim pivcom što pasi travu – lisica se od nevolje šali sama sa sobom.
Potira sirotog zeca, a on pružio korak pa okolo-naokolo, a nikako da lisicu skine s traga. Snage u nogama već ponestaje, lisica se sve bliže primiče, i tako zec jedared dotrče do same lisicine jame. Svud nevolja. Ta prokleta jama ukopana u obalu ezera, a ko je još vidio zeca da pliva?
– Luda moja glava – počo se on lupat po čelu. – Tribalo je meni zanovetat kad se ona patka silom tila udat za mene? Ona bi me već davno naučila plivat, al onda sam bio momak na glasu, pa samo iznalazim zamire divojki! Gega se, truntava je!
Baš luda glava: sitio se ženidbe a tu smrt za petama. Lisica već kasa iza kukuruzišta pa će obali. Šta će zec – ako će u ezero, ako će u lisičine zube: svud smrt – već utrče u njezinu jamu.
Kad su lisičići vidili tako uvatog i brkatog stvora, uplašili se ko da je lisičiji zmaj doletio. Ni zec se nije nado da će se i od njeg živ stvor uplašit, a kad je još vidio da iz jame vodi izlaz i na više strana, najedared mu proradila pamet.
– Ako vas mater zapita za me, da ste iz sveg glasa vikali da sam otrčo kroz kukuruzište. Poklaću vas i krv vam popit ako me ne poslušate! A mater ću vam prvu raskidat na komade.
Priti se zec pa se sve i sam čudi kako zna i to, a lisičići ko da već nisu živi. Kako oni ne bi poslušali tako strašnog i neviđenog gosta! Lisicin bat se jedva čuo lisičići je već upućivaju priko kukuruzišta. Kako se ona izgubila, zec lupio stražnjim nogama da se lisicina kuća sva trese, i još zapriti lisičićima:
– Da se niste makli odud! Napolju vrebaju moja braća, a u nji nije tako milostivo srce ko u mene.
Ode on na suprotnu stranu a lisica sad nek ispruži jezik dok mu opet ne nađe trag. Ona je trčala livo, trčala desno i jedared vidi da je lovu kraj. Pokunjila se i ode kući, a tamo se samo iznenadila. Njezina dica se zavukla u dno jame i drću ko da je došo smak svita. Kad je ona čula šta se tu događalo dok je ona trčala za vitrom, mućnila pameću i samo kaže dici:
– Hajte za mnom na obalu, na zelenu travu. Sad će vas mater učit onom što ni ona još nije radila.
Ona kreće, a dica neće.
– Da nije prid jamom onaj strašni stvor? – dica sve plaču.
– Ne bojte se – lisica samo odmane repom – vaša mater je njega proglasila za pivca, pa je odletio ko da su mu krila izrasla.
Izvela ona dičicu, pa je jedva započela s njima nauk, kad naleti švraka. Nosi pile svojim švračićima. Kad je vidila šta lisica radi umalo nije ispuštila lov.
– Sestro moja, šta to vide oči moje?! Jel ti baš zapravo paseš?
Nek ne viruje očima, al mora ušima jel joj lisica lipo kaže:
– Moram kad dicu učim pasit ovu lipu travu.
– A šta je tebi dodijalo da dicu učiš na tako šta?!
– Ej, sestro moja, kad sam ja to dočekala da zečija pamet nadjača lisičiju, onda tu nema drugog spasa: el da naučim travu pasit el da bude smak svita.
Pričala Tona Jurčak r. Lebović, Tavankut
Hrvatske narodne pripovijetke iz Vojvodine, 1960.