Još detetom sam slušo – a bio sam jako pamtljiv – kako je to bilo dok su naši po starinskim redu svi bili graničari. U prvi ma dopo se njima taj život. Svaki dobio sablju, odranili konje... što da kažem... to nisu konji već hale! Oće graničara ko da obiđe, a on viče:
– Ne, prićko! Kaži da stanem, ondak ćeš me obići!
Nek se nađe da ko kaže graničarima:
– Or’te, ljudi!
– Nemoj da žvalaš, sabljom mi oramo! – graničar već đipio.
Živili tako i živili dok odjedared počeli ratovi. U prvim ratu oni, u drugim ratu oni, u trećim ratu oni – u prvim zolje, u drugim zolje, al jedared vidu da oronjava se familija iza familije, nestaju muške glave. Jedno to a drugo i kad nije rat nikad mirnog sana nema za graničara jel nikad ne zna oće l u noćno doba trubač zasvirat a ondak svi skačedu, letidu ko jerebice kad i poplašiš. Otkad dobili sablju navek su š njome. Nikad ne znaš kad je graničar kući kad nije. A kad krene, ne znaš kad će doć i da l će doć iz rata. Još i sad tu na njivu kad se oralo glave čovečije se našle.
Drugi otac tavori se da sinovima ostavi sklad do sklada, graničarski navek mož čekat di će sinovima grob tražiti. Svaka majka sa sinom se diči, a graničarska kad rodi sina već drhće za njim:
– Sve da jesam samo da nisam mati!
Zna sirota – rodila sina da pati se.
Da si bik od čoveka dojadio bi taj život i nakon godina ljudi se stisli, radu i više priznaju vedro bistre vode neg sablju.
Čuje se tu:
– Mlogo sradamo, mlogo udaradu po nama.
Čuje se tamo:
– Volijem da jem radosnice od osevaka i postružine samo da mirno ležim na krevet.
Ko kaže ko i ne kaže, al jedared svi naklonjeni da se bega od sablje ko krdže ispred puške. To bilo kad je moj deda bio graničarski trubač. Tu na poljanu di je popaša bila velika umka, tu se pucalo i vežbalo. U jedan par baš kad su se kupili kod te umke naiđe car al iznenada ko da je ispo iz čuna. Tu bili svi graničari, tu bio kapetan. U cara kitnjasto perje, zlatna ogrlica, srebrna poša, kapetan oma vidi s kim ima čest. A taj kapetan bio čovek koji ume da ocene što kad treba, bio jezik-čovek, ako se i ne vidi on se čuje, pa oma viče šturmu da car vidi šta umedu njegovi graničari.
Viči ti, kapetane, šta oćeš, al graničarski trubač treba da svira šturmu, a mog dede nema. Malo kasnije ide moj deda al polagano, a kapetan seva:
– Di si ti?!
– Mesila mama leba pa čeko lepinje.
– Ti čekaš lepinje, a car da tebe čeka?!
– Nek čeka! Da sam ja na njegov leb, i ja bi od njeg čeko lepinje pa još s mašćom!
Moj deda ne vidi da je car tamo, misli da to kapetan samo stvara u svojoj glavi. A car kad je to čuo ne kaže graničarskom trubaču ništa, ni kapetanu ništa već svom čoveku:
– Pokupi oružje! Do poslednjeg! Sve prekrljaj!
– Care, ko će ti ondak granicu čuvati?
A on:
– Od ovi ja treba da se čuvam ne da ćedu oni mene čuvati!
I ode ko da ga nije ni bilo.
Tako su se naši manili graničarstva. Carski čovek pokupi sve oružje, a trubu dedi ostavi. Očo i on, a deda uzo trubu i zasviro šturmu kako živ mož.
Kad je kapetan đipio:
– Kome sad sviraš šturmu kad više nismo graničari?!
– Lepinji!
I moj deda lepinju s mašćom iz torbe pa navali na nju onako šokački pa slatko.
Pričao Mita Brajkov, Perlez, 74 g., zemljoradnik, pismen
Do neba drvo, 1963.