Jedna udovica otranila tri kćerke, sve tri već bile cure za udaju. Ona bila tuđa nadničarka, a pojdu š njom i cure. Imali su samo kučicu i bašću, pa kad zima dojde i velike nadnice projdu, onda se zna šta je to bit siromak. Pet-šest bremeni kukuružnjaka u peć, mat skuva velik lonac gra, najviše obariti kompira, onako soparno, pa kruv i gotovo. Živili su siromaški, a sve lipo i pošteno.
Jedared mat bila nadničarka kod komšije kad su doneli graoricu pa će je obijat s vilama, ko kadgod kad se vršilo žito. Viče ona kćerke i dve dođu, a jedne nema. Mat nju viče imenom, a ono iz vojata momak otilazi kroz bašću pa kroz komšijsku avliju beži.
Šta će sad mat? Gomba se: oče, neče karat, oče, neče okaglijom. Misli se: lagano je upropastit, al je teško odgojit čoveka. I najpotlam samo poviče:
– Pa do’š več jedared?!
I ni rekla ništ za momka. Kad došli kuči, ona za večeru skuvala kompira soparno, drvene tanjuriće za siniju, pa kaže da ima svega jedno jaje.
– Mile moje kćeri, jedno jaje za nas četir nije ništ. Eto, dobit će ga ona koja od vas pogodi šta najbrže raste na svetu.
Prva kaže:
– Mamo, ja sam vidila nešto u polju, skočilo i od ništ narasto mu dugačak rep.
– A, pa to je lisica.
Druga kaže:
– Ja sam vidila nešto u polju što je imalo kratak rep, a kad se podiglo, narasle mu uši ko ruka.
– Mila moja kćero, pa toje zec.
Ona što je pustila momka u vojat kaže:
– Najbrže raste sramota.
A mat:
– Jaje je tvoje.
Pa će svima kćerima:
– Nekate mi to donet u kuču, ono za dan naraste širom sveta, a ko se tim poljije, to otriše samo otarak na križu, onaj za smrt.
Pričala Kata Bunjevac, Novo Selo, r. 1890. g.
Zlatni prag, 1990.

Manje poznate riječi:
breme – snop
kompir – krumpir
soprano – posno, bez masti
graorica – krmna biljka poput djeteline, grahorica
obijat – lupati
vojat – klijet, stan; odvojena soba bračnoga para
gombat se – misliti se, dvoumiti se
najpotlam – naposljetku
sinija – nizak, okrugli stol
nekate – nemojte
otarak – ručnik