Ni jednom jageru jezik se nije prekrljo od laži al se nađe i di koji ribar kojem ždralovi letu s jezika. Bio taki jedan stari ribar koji nek samo vidi mačku na zid već se zaklinje da je vidio ajgira. Kad je prilika da se fali, njegova pamet već nije kući.
Kadgod bio dobar ribar al ostario, čovek se tavori kako mož, pa mu ostala samo fala. Mlađi mu ne dadu mira, navodu ga, a on vole i jedared tako ne vidi da ga provlačidu kroz badžu već udari u priču ko da će to da bide prava istina.
– Ej, čim moji sinovi dođedu s decama ja njima navek moram pripovedit kako je bilo kad sam vidio soma što ga niko živ nije.
– Bio velik?
– Sedam meteri dugačak!
– Deda, kako si vidio kroz vodu?
– Nasuko se.
– Što ga nisi ulovio?
– Ulovio?! Nisam smeo ni blizo. Znaš ti kolika su to peraja? Ubio bi me.
Zapalio se deda, priča ko da sad bega od strašnog soma dok jedan ne kaže:
– Deda, šta ćeš ako bide da to nije istina?
Drugi dočeka:
– Kako da ne bide istina kad sam i ja vidio tog soma!
A deda ovom:
– To nije moguće.
Zapalio se deda još više, ruke mu sve udaradu o astal, al onaj:
– Deda, ta ja sam vidio ne samo njega već i njegovu ženu. Kažem ti: nisi ti jedini vidio tog soma.
– To nije moguće – deda opet.
– O, deda, pa ti ne pamtiš da si me baš sretio i sa mnom divanio?! Ti begaš, a ja idem i kažeš mi kakog soma si vidio.
– Ne sećam se.
– Nije ni čudo, ustravio se. A ja bliže i vidim soma: stvarno se nasuko. Ne da sam ga samo vidio, ja i divanio s njim. I sa ženom mu. On se baš svađa š njome.
– To nije moguće – deda opet.
– Deda, kad ti ja kažem! I ja počo da begam kad onaj som viče za mnom: stani, ti si meni dužan! Slušam: divani ko čeljade; gledim: plače ko čeljade. Mislim: nije taj opasan, na suvom je, nevolja je kad plače. Stanem i kažem: nisam ja dužan nikom – ni caru arača ni kumu kolača – pa ni tebi. A som opet ko čeljade: meni baš jesi. Seti se kad si ono alasio i ruku prekrljo, mogo sam te preturit u vodu a nisam! Ja se setio: istina. Dobro – kažem – šta bi ti od mene?! A on: ne vidiš, ja ode u klopku a ona moja torokuša oteže somovske ludajnice neće da mi ponogne već se smije što onaj deda bega. Sad ja bolje zagledim: taj som, deda, nije veći od tebe.
– To nije moguće! – deda skače na noge.
A onaj ne da sebi:
– Deda, ja mu pomogo pa je tako očo u vodu. Ko mož bolje znat koliki je. I još mu kažem šta si ti kazo, da je sedam meteri i da begaš jel se bojiš da te ne ubije. A on i žena se pogledu i da si onda čuo kako se smejedu. Pitam ja: zašto? A oni meni ko čeljade: lud je taj deda što bega – zar on ne zna da njemu nema smrti? Sad se ja čudim: kako da mu nema smrti?! A som lepo divani: kad on mož slagat da sam ja sedam meteri pa od ote laži nije umro, onda njemu nema druge smrti.
Pričao Mita Brajkov, Perlez, 74 g., zemljoradnik, nepismen
Do neba drvo, 1963.

Manje poznate riječi:
jager – lovac
prekrljat se – polomiti se
ajgir – ždrijebac, pastuh
tavorit se – životariti, truditi se
badža – otvor na tavanu
arač – porez, namet
torokuša – brbljivica, spletkarica
ludajnica – bundevara