U po dana drimljem i sanjam da se počelo stavnjivat a u dvor unilazi poslidnji špediter kukuruza. Časkom se sjatila moba. Žene i dica tovaru kukuruze u košareve a muški je nosu u čardak. Dva starovirska čardaka napravita od drveta i pokrivena kukuružnjakem napunita. Došo na red novi, od cigala s biber cripem pokriven čardak. Ispod par kočaka. Znojim se dok nosim košareve. U mobe svi nasmijani. Jedni druge tentu. Trgnem se ka j kapija rdnila. Ko će drugi neg faš Joza. Unilazi u kujnicu i na astal meće balon rampaša pa će: »Faše moj dragi, prikjuče smo koštali rampaš od Kevedinke a  saćemo koštat od Otele«. Dok divani u mene još u glave košarevi. Ope će faš: »Kusi ošo? Vidim ni s tu«. Odgovaram: »E moj faše sanjo sam štagod lipo«. Prikida mi: »Ajd, ajd... ako j tebe bilo lipo cigurno će i mene. Reci«. Nastavljam: »Pa sanjo kako utovarljivamo u čardak kukuruze. Ko kadgod. Pun dvor mobe. Košarevi s kukuruzima letu a čardak se puni. I zamisli šta s desilo«. »Šta? Šta?«, pita faš. »Pa desilo se to da mi danaske u kuće više nemao ni jedan košar. Onaj poslidnji što j bio u kuće i što sam ga sam ja asniro niki dan liferovali. Kažu da j istrunio i da više ni za ništa ni bio. Napunili ga koješčim, izneli na sokak otkal su ga odneli kako je već moderno zovu, smećari. A bio sam taki košar. Dobio ga za imendan od pokojng čika Stipe«, objašnjavam. Faš će: »E ti s sad zapo. Sam on ti fali. Tako divaniš koda s se rodio utom košaru«. »E moj faše da j po mojmu svaka kuća b tribala imat bar jedan košar za prinet jel čuvat štagod u njemu. Za kukuruze, luk, krompire, gra. I šta sve ni. Pa u čemu se u vinogradu grožđe nosi? Sade di s okreneš ta plastika a svi divanu od te ekologije. Ako digod štagod oš metnit i nosit u čemugod štagod sam ta plastika. A i ona ni vična, poluplje se, pukne jel pokida. I šta onda? Plastika ne trune i ako se zapalji onda j onaki otrov. A košar kase potroši istrune«, svitujem ga. Faš divani kako se sića da j njegov diver bio košaraš. Kaže: »Živili od pletenja košareva. Radio j za korparu. Dobijo od korpare prut i moro na misec toliko i toliko oplest i pridat košareva koji b mu se platili. Imali štagod malo zemlje di su zasadili prut pa su i svoje košareve prodavali. Košarevi su se pleli od posebnog pruta. Najbolje od crvene vrbe. Prut moro bit spravan i brez guka. Prija neg što j bio spriman za pletenje prut se nosio kiseljit na Dunav. Bilo j i da su prut išli sić na Dunav. No njeg tamo ni bilo mlogo i sam oni koji dobro poznaju Dunav znali su ga nać. Košaraš moro imat jake ruke da b opleo košar. Ni bilo kuće da ni imala pe-šest košareva. Malo nji znalo napravit košar pa su morali vašarit košar«, objašnjava faš. »Imaš pravo. I iz varoši mlogo nji dolazili vašarit košareve. Zaboravio sam kazat da kad se košar pohaba pa mu otpadne dno košar se ni baco već se šnjim išlo bacnjarit. Ako kažu faše da cipela glavu čuva tako j bome košar čuvo posov i kuću a zno j i naranit«, za kraj ću.