Najio se šterca pa mi se pridrimalo. Trgnem se ka j’ rdnila kapija. Faš Joza će još s vrati: »Faše, sićaš se ono niki dan ka’ smo raspredali od one Zadruge?«. »Ta kako se ne b’ sićo. Šta sade tu ope’ triba divanit. S miseca se vidi šta j’ to«, odgovaram. On će dalje: »E, pravo smo imali. Neće bit kraj svita, al ako ga i bude neće bit nikako čudo. Eno, ope’ se pokupili kod nas pa će gledat televiziju. Sade vidim šta j’ to. Tu se ne gledi sam ona Zadruga već svašta drugog. Kako li se već kaže?  Čo si za te serije. I ni sam to. Gledi se šta j’ u naše države, al bome i šta j’ u tuđi država. Tu se bome i drukuje ko će di pobedit. Pravo da kažem, mene j’ svega dosta. Briga mi šta j’ u Zadruge, serija jel u drugi država. Mene j’ za to šta j’ kod nas. A gle dokle smo dotirali od škularske bune.  I to sade moždak i drugi u svitu gleđu. Pa još ispalo i da nam još drugi krivi. De sade ti mene  kaži za kud smo mi taki? Ka’ ćemo stić tamo di b’ mi tili? Kako ćemo tamo? Šta b’ mi i digod išli? Ko nas tira? Mogo b’ ti tako do sutra ispitivat«. Kako vidim, faš i ni gazda u kuće. On gazda, a ni televizorom ne može gospodarit. Pravo da kažem, sinoćke sam ope’ študiro od tog što on divani i stomak mi se priokrenio. Al šta ‘š? Pito j’ pa mu moram kazat: »E, moj faše, žalosno j’, al ima već dosta vrimena da j’ kod nas ko u kake zadruge jel serije.  Ajd što to, al ne prođe dugo da se s kimgod ne posvađamo. Posvađamo se pa još i svitujemo. Slušaj, mi b’ kudgod i mi b’ štagod al po našem da bude. Mi b’ da odemo u tu Evropu, al baš da da se ne oznojimo. I onda se još kogot siti kazat da oni propadu, sam što nisu. Pa još i da j’ kod nas bolje. Da cvate. A gle čuda! Počni od moje kuće. Pa po sela ošlo tamo. S jedne strane na televiziji veliki divanu da b’ u tu Evropu, a s druge strane moljimo Boga da tamo ne odemo. Ta mi sidimo na dva-tri stolca. Da mož i na više b’ sidili. A ka’ se okreneš, kod nas ko kadgod na’ nom Divljem zapadu. A znaš kako j’ tamo bilo? Ko j’ jači, taj kvači. Znaš na šta mislim?«. Isapim u sebe da za ovako divanit i ni mudro. Čuje l kogod, mogo b’ nadidat. I faš ko da j’ čo šta mi u glave pa potvrđiva: »Faše, tišje. Ne daj Bože da dođe do kogagod ovo što divaniš«. Ja se zatiro pa nastavljam: »A ka’ ćemo u tu Evropu? Ka’ ćemo bit šta b’ tili? E, faše, sve j’ da se ne zna. Nikad, moždak ni onda. Jel kad na vrbe rodi grožđe. A i kako b’ tamo? Pa ako b’ tamo, oću kazat jel da kod nas bude ko tamo pa još i bolje mora sve bit kako Bog zapovida. Mora bit po pravu i pravde. A danaske ti se svit Bogu molji, al ga se ne plaši a pravo i pravda iđu jednim a svit drugim sokakem. Što j’ još gorje, pravo i pravda iđu tamo, a mi vamo«. »Baš ti svaka ima mista«, potvrđiva faš. Ne stajem: »Ta televizija je čudo. Opsinja. Šta god na nje, al uvik na istu vodenicu. Svit poviruje ko sllip i gluv da nam je ko nikad. Za ne povirovat i da nam dva jajceta za cili dan dosta, kako kažu. Ispadne da sam tribamo virovat i kad dođe vrime zaokružit šta kažu. Šta se ima študirat? Di? Kad? Kako i zašto? Šta ‘š više?«.