Vri ko u loncu a ni daška vitra. Još ni podne ni prošlo a onaka zapara. Noćaske sam spavo baš ko priko bundiva pa mi se furtom drimlje. Srićan s kujnicom priko dvora pa se tamo opružim. I taman ću ko trenit kad čujem na sokaku limuzina staje. Kapija se otvara. Kasu vrata od kapije rdnila zno sam ko iđe. Faš Joza tako otvara vrata, koda biži od kogagod. Kera se digod zavuko pa ni ne javlja. Isapim u sebe: »Faše kaka j potriba kase navu žegu moraš zaputit kudgod?«. Nisam moro dugo čekat. Unilazi. Od prve potrefio di sam. Divani: »Dragi moj faše vala ne smetam?«. »Da di b smeto. Ka s ti smeto u naše kuće?«, odgovaram. Snuždit sida pa će: »Faše moj dragi, zamisli šta s desilo?«. Sasam i ja pritrnio pa pitam: »Kaka j nevolja? Nise vala kogod razbolio? Di gori? De divani«. Faš objašnjava: »E faše, ti si mi spas. Na tebe s mogu uvik oslonjit. A znaš i svitovat ko niko. Fala Bogu zdravi su svi i ne gori ništa. Zamisli faše moj dragi nestalo struje u sokaku«. Ja svaj u čudu: »Pa šta. Ni ni privi put a neće bit ni poslidnji put da j nestala. Ta živili smo kadgod brez struje«. »E da j to sam tako. Saj ko što znaš struja velika potriba. Malo šta ne iđe na struju. I zamisli šta j bilo?«. Prikidam ga: »Ta de već kaži. Sase i ja već brinem«. On će dalje: »Taman se pokupile komšije kod nas. Došli gledat tu Zadrugu. Znaš na šta mislim. Kadgod se išlo radit u Zadrugu. Od nje bilo hasne a sade j to sprdačina. Ovo j sade Zadruga nove fele. Taman posidali i Zadruga sam što ne počne, nestala struja. U pameti mi ni bilo da j ta Zadruga taka velika potriba. Da j toliko važna. Da s vidio faše bisa. Ne mož gledat Zadrugu. Moš mislit. I država i vlast dobili onaku porciju. Ta znaš kake su bili bisni. To j covanja. Nema koga nisu spominjale. Graknili na mene. E ondak sam i ja dobio porciju koda sam ja kriv što j nestala struja pa ne mož gledat Zadrugu. E onda j mene bilo dosta pa im nabasanjim i spakujem se pa mi unuk donese kod tebe«. Iz prve sam ga podržo: »I triba, triba. Nek si im nabasanjio. Nek znu reda. Kobojage se iđe u crkvu. Divanu kako velečasni prodiči a iz crkve se redovno ni ne izađe pa oma Zadruga. Ta Zadruga j iz pakla izašla i sade postali tolika potriba. To j vrag izmislio i ponudio da gledimo. Ako ovako nastavimo doće nam glave«. Odlanilo mu ka j vidio da sam nuz njeg. »Faše fala ti. Mal ko tako zna poduprit ko ti«, zafaljiva. Ja mu objašnjavam da toj Zadrugi triba stat na put: »Vidi faše, tu zadrugu isprva počeli gledat iz dosade al sade kako vidim i sate se naviju na vrime kaće počet. Da se ne zaboravi ne daj Bože. No stra mi da ne bude i gorje. A bome kako ja znam kod nas uvik može gorje. Da nam se dica ne navadu natu Zadrugu. Ako već nisu«. »Kud iđe ovaj svit faše? Čudim se kako j dragi Bog dopušćo da ta Zadruga bude tolika potriba. Kogod bi reko biće kraj svita a kogod bi reko i da neće bit kraj svita«, svaj žalosan će faš. Na kraju završavam: »Študiram ja od te Zadruge odavno. Znaš šta? Našo bi ja lik za nju. Svakom ute Zadruge motiku u ruke a onima što gledu dvi motike. Pa da vidim. To j pravi lik«.