Jedan človik je stal, nije mogal da ide. On je rekal:
– A, smrtko, zašto ne si tu da me izeš?
Ona je to čula.
– Ato sam došla. Što laš sa mnom?
Človik se uplašil i veli:
– Da me pomogneš, će ne možem da idem.
A ona reče:
– Lžeš.
– Ne lžem.
– Dobri, a imaš li zubi?
– Odavna nemam zubi.
– Bole li te noge?
– To me izeda, ne možem da idem. Aku treba krač na krač, ne možem, da skračnem priko praga, ne možem.
– Pa ondak zašto bi tel da ješte živiš?
– Če ne sam ispraven za morću.
– Zašto ne si se ispravil? Pa ne si ti bil bolan nikat? Ja sam zato pušćala bolećinu na tebe da se ispraviš za smrtku.
– Dobri, dobri, al da me pomaneš ponešto da se ispravim.
– Ja bi da te pomanem, al nena la da me bije.
– Zašto la da te bije?
– E, tej šantav, sakat, grbav, ćorav na jeno oko, besan kako pravi vrak. Sejdan dal mi rađu slamu da mu čupam. Da te pomanem tej bi pomislil da lžem da si me vikal, nego ajda kaki se nađeš.
Pričao Mikola Marasul, Lupak, r. 1893.
Cvjetovi mećave, 1971.

Manje poznate riječi:
izet – pojesti (u smislu: uzeti)
Ato – zato
laš – skraćeni oblik pomoćnog glagola htjeti: ćeš
krač – korak
skračnit – prijeći, preskočiti
če – jer, zato
ispraven – spreman, pripravan
morća – umiranje, smrt
nikat – nikad
tej – onaj, taj
sejdan – danas
rađa – posao, rad
pomanit – pozvati
vikat – zvati
ajda – hajde