Stari katolici iz Sonte su pripovidali da je blagdan Bršančevo bijo dan oštije, kruva, tista i kolača od novoga brašna. Pripovidali su da se kalendar prominjijo, pa je sad nemoguće već imat žetvu žita i brašna osim pivarckoga ječma. Za taj dan se puno pratilo kako će vrime bit jel kod nas su se za taj dan pravile kolepke u crkvenomu sokaku i oko njega na sve četiri strane svita. Na zapadu je u crkvenomu sokaku bila kolepka kod Gundurovi, na istoku kod Vrancovi, na jugu kod Pejakovi (sad je tu Puzina kuća), a na severu  u crkvenomu dvoru isprid Šumarove kuće (Schumacherove). Tu je bila dugo pateka, a sad je Saldo. Na samo bršančevcko jutro virnici su od letava napravili četiri kolepke, a žene su ji okitile sa ćilimima iz kućne izrade. U nju se metne kaki astalčić (ko forme oltarić) sa svecima. Okolo crkve ako vrime dozvoli je išo procišion virnika. Isprid svake kolepke svećenik čita prigodno evanđelje, blagosiva i kadi tamljanom.
U kućama se pravili vinčići najviše od poljckoga cvita (titrice, diteljine, maslačka, pupuškovine, ražljica, vlati žita i trave), jel toga dana se Bogu slala fala ne samo za ljudsku ranu, neg i za marvincku, a u nji se onda umetnila i koja bršančevcka ružica i kojigod cvit iz baščice. Svaka kuća je imala svoj vinčić. Još i danas se pravu vinčići al riđe. Eto, nema se vrimena ni notaj dan odvojit za blagdan, pa se onda lati puketić bilo kojega cvita. Prija su se vinčići metali isprid kipa sv. Jozipa u crkve. Tu su ostajali sve do Srca Isusovoga i tek onda se nosili doma.
Isprid crkve na svaku stranu ulazni vrati se metnila po jedna grana od lipe. Virnici kako ulazu u crkvu na misu tako otkinu nikoliko listova, pa unidu na misu sa njima. Lipu su žene znale metnit u svetu knjigu (molitvenik) jel su zatakle u pročelje pridnje sobe kraj raspeća. Tu se lipa i osušila i cilu godinu potsićala na blagosov Bršančeva. Još puno ranije dok su kuće bile pokrivane trskom, grančica blagosivane lipe se utakla u striju od trske krova. Vinci su se metali u gank svr ulazni vrati u kujnu. Tako su bršančevcki vinčić i lipa čuvali kuću Božjim blagosovom. Tu je stojo cilu godinu do Bršančeva na godinu. Onda se taj stari, blagosoviti vinčić orunijo i njegovo sime razasulo na sve četiri strane svita. Stari nisu znali za ekologiju, bar ne u današnjemu smislu, al su kazivali da sve što je zemlja dala triba je i vratit bila to rana jel korov.
I dan danas se pravu kolepke malo na drugači način neg prija. Ono što je nestalo iz običaja je lipa i ko što sam napomenila vinčići su ritki a i ne vraća se njevo sime zemlje od kud je poteklo. Čast izuzecima.  
Ruža Silađev