Taman ručo pa izašo na dvor proteć noge. Ni na po dvora nisam došo kad se otvara kapija i unilazi faš Joza. Ko uvik, leti i još s vrati viče: »Faše! Evo ja i unuk Marin došli limuzinom pa će mo it vidit kako nam potli ovi kiša stoju kukuruzi u ataru. Isapim da i ti cigurno neb mario it s nama«. Ni mi tribo dvaput pitat. Ima pravo. I tako su mi poslidnji dana naši kukuruzi u glave. Javim se ženi pa s fašem sidam u limuzinu. Časkom stigli, sade lenije od kaldrme pa mož komotno it. U ataru sve poniklo, zeleni se ko gora. U sebe isapim da se ne triba unaprid radovat jer vrag ne spava. Prošle godine na početku se sve lipo pokazalo a na kraju malo šta ni izgorilo od vrućine. Došli do naši kukuruza. Gledim, da su lipši neb valjalo. Pored fašovi, isti taki. Faš će: »Sićaš se faše kako su se kadgod davno sijali kukuruzi? Prvo se odredilo diće bit redovi. Kukuruze si nosio u torbice oko vrata pa si na svaki korak motikom zakopo, kukuruz bacio pa zatrpo. Motika j bila jedini lik za korov. Bralo se ručno u kese pa istresalo na rpe. Onda smo išli paorskim kolma od rpe do rpe pa kukuruze bacali u kola. Da nisu mlogi imali paorska kola i konje, da ni bilo mobe i u kuće puno čeljadi, bralo bi se i vozilo vala do zime. Sićaš se? Na kraju kad stignu kukuruzi kući sve tovari u košareve pa u čardak. A sićaš se kaki su isprva čardaci bili? Od debljeg pruta i kukuružnjakem pokriveni«. Odgovaram: »Ta kako se neb sićo. No sade j novo vrime, nit ti triba motika, nit čeljad iz kuće, moba, nit kola i konji. Sve mašinerija poradi. Ni čardak ne triba. Odavno čardaci prazni. Mlogi se najerili a mlogi i porušiti. Danaske kombajn ovrši kukuruze pa iz atara iđu oma u te silose kako se kaže«. Faš će kroz smi: »A sićaš se ono kasmo vozili kući kukuruze? Ono kasmo ja i ti poslidnji išli kući. Kasu dvoja kola nabrani kukuruza s mobom ošla a ja i ti poslidnje rpe tovarili u naša kola. Al vrag ne spava. Cvetku otpala potkova pa j počo šantat. Putko moro skoro sam vuć. Silom se dovukli do sela. Usta nam s putem osušila? I vrag ne spava, kasmo došli do prvog bircuza svratili pokvasit usta«. Ja usmi: »Jest, jest. Vrag ne spava. Dasmo mi sam pokvasili al mi pešest tura okrenili. Još skoro dasmo razbacili koju tardlija. Al ope vrag ne spava, kasmo izašli kola nema. Znali šta j. Ni to prvi put da su se konji otrgli od doronge disu bili vezani pa odvukli kola kući. Kasmo pišice kući došli kukuruzi sam što nisu u čardaku. Poslidnji košarevi se istresu. Sićaš se. Vrag ne spava. Al smo prid svima dobili perjanicu od žena«. Faš Joza će: »E moj faše, kako j to bilo vrime? Ni bilo lako. Pa još ono potli rata. Vlast traži da pridaš kukuruza jel žita. Otimlje a bude da i ni bilo za otet. Vrag ne spava, bili krivi što nemamo a ni ni rodilo pa se i buvare završavalo. Ni bilo ni za kuću. Ko imo novaca išo kupovat okolo po sela da b dali. Faše al ni danaske vrag ne spava, kad rodi cina ode dole a kad ne rodi baš ne ode cina gore. Kako god faše, uvik bilo da vrag ne spava«.