Bio jedan kralj tako gadan da se svako moro nasmijat ko ga je vidio. Ne bi to bilo nikom pravo, a ponajmanje je pravo kralju. Koga uvati da mu se smije što je gadan, taj se više nije nanosio glave, pa da je lipa ko sunce. Svit se i sklanjo, jel se niko ne može uzdržat kad vidi kralja već se mora smijat. Fala na takom smijanju što glavu staje. Svit se sklanjo, al su siroti stražari sradali.
Došo jedared tako na stražu jedan siroma momak, a kralj već tamo. Kako je izašo momku na oči, a ovaj se smije, al zaustavit se ne mož.
– Šta se smiješ? – dreknio kralj i oma isukiva sablju.
Al se momak nije uplašio, nije se manio ni smijanja, već kaže:
– Smijem se, svitla kruno, što ste jako gadni, al se još više smijem što je moj brat još gadniji.
Kralju oma spala ruka.
– Ta jel to moguće da i od mene ima gadniji na svitu?!
– Pa te kako gadniji! Samo da vidite mog brata i Vi bi se smijali.
Kralj se obradovo kad je čuo za tako štogod. Sav je blažen kad se rodio i taki momak nuz kojeg će još i on ispast lip. I dabome, oma će naredit tom momku da dovede brata.
– Oću-oću, samo me puštite kući bar na misec dana, jel sam iz daleka.
Kralj bi oma, al šta mož, već pristane. Momak ode, pa čak u drugo selo i tu se veseli čitav misec. Kako se i ne bi veselio kad je on prvi sa straže izno živu glavu, a još mu kralj dao i novaca za put. Kad prošlo misec dana, momak se počo češat, jel ne da nije imo brata gadnijeg od kralja već nikakog. Al šta mož već se krene natrag. Iđe on sad pa sve misli i misli, al nikako da štogod pametno izmisli, a od žalosti samo gleda u zemlju.
Kad je već došo blizo kraljevski dvora, najedared vidi u jendeku crknutog magarca. Oma on otira s njeg muve, pa mu isiče žvale i sad ode veselo prid kralja.
– A di ti je brat? – oma na njeg kralj.
– Ta zamislite, svitla kruno, umro baš kad smo se spremili ovamo. Al ništa zato, da bi se osvidočili da je bio zdravo gadniji od Vas, ja sam Vam dono njegova usta. – kaže momak i bu! prid kralja magarcove žvale.
Kad je kralj samo oči bacio, oma se obradovo i veli:
– E, momče, kad su u tvog brata bila ovaka usta, onda je i bolje što ga nisi dovodio, jel vidim da je taj moro bit od mene i stostruko gadniji. A ja se zavitovo da ću ga svega izljubit ako je i za dlaku gadniji od mene.
– Vidite, ja ko da sam to ostio – kaže momak. – Još se ja mislio oću l donet mrtvo tilo, al ko velim: ta valjda će dosta bit i usta.
– Juj-juj, – počo kralj – ta nemoj mi kazat ni di leži da još kako ne bi moro izvršit zavit na mrtvom tilu.
Šaljive hrvatske narodne pripovijetke, 1958.