Baka Janja poručiva da u subotu pridveče dođemo do nje. Ja odjurio ranije da mi baka Janja za majku izdivani kako se peču jedni starovirski kolači. Pono i pisanku pa zapisivam a baka Janja sve iz glave ko u škule deklemuje. Taman završili, evo stižu. Posmišćale se a baka Janja će: »Čeljadi, kako se vrime minja mene oma u leđi vata. Kako vidim nikad to mene neće ni proć do kraja. Došlo vrime da likovi i vrime određivu kako će mi bit. Evo kako j otoplilo uvatilo mi pa ne mogu ni do sokaka. Zvala sam vas da vas pitam kako ste vi prošli. Znam da imate svašta u bostanu. Jesu l i vaše kajsije i trišnje obrane niki dan? Ta cile zime ni bilo take ladnoće, kako j došlo proliće evo najveće ladnoće i mrazonje. A tako su nam lipo u bostanu kajsije i trišnja procvale. Kasu ladnoća i mraz prošli ja ošla u bostan kad imam šta vidit, kajsije i trišnje pocrnile. Što b rekli obrane. A tako smo se poradovali da će ove godine bit kajsija i trišanja. Naše kajsije ko med. Ne znaš jesu l bolje za jist, za pekmez, dunc jel za rakiju. A dvi trišnje što imamo njima mož naranit svu dicu iz sokaka pa da još ostane i cilom sokaku za dunc. Sade neće bit kajsija i trišanja ni za koštat. Sve obrano«. Svi viču da j i kod nji tako. Strina Evča pregaču namišća, zasukiva se pa će: »Baka Janjo pravo kažete al to ni više ko prija da kad ladnoća i mraz oberu više nemož nabavit. Ta neće proć dugo a u dućanu će mo moć kupit i kajsija i trišanja. Ta danaske  svejedno, u dućanu ima šta ti srce poželji a ni sam kajsija i trišanja. Ne triba se jidit sad. Bilo pa prošlo. Ko volji jel komu triba taj će vašarit“. I baka Marica će štagod kazat vidim: »Čeljadi, Evča, jest da protiv vrimena ne možemo ništa, da j sve obrano, al Evča moja draga da j sve jedno baš i ni svejedno. Nema slađeg i boljeg neg kad praviš štagod od svojga i jideš svoje. A na kraj krajeva bome i lipše j i za bućelar kase ne mora kupit«. Baka Manda objašnjava kako i prošla godina ni bila za pofaljit se: »Sve j prvo obro mraz a onda ji potli sve obro led. Sam što na misec nismo ošli a nema lika ni za ladnoću i mraz a bome kako vidim ni za led. Čeljadi, još se onda posvađali jel vridi ono pucanje u oblake jel ne vridi. Divanili cilo vrime da to ko pomaže. Ta ni vala da to ni istina? Da smo se cilo vrime sigrali sotim pucanjem?«, baka Manda će. Na kraju će i baka Tonka: »Slušam pa študiram jel da pripravljamo kotlanku i kotov za pravit pekmez jel ni? Prošle godine smo pravili pekmeza. Jest da su ladnoća, mraz i led sve obrali al smo vašarili kajsije i šljive. Ni to ni jeftino bilo. Sade kad se proštudiram najbolje da kotlanku i kotov prodamo a kad nam triba pekmeza i rakije vašarimo je u dućanu«. Zabrinio se i ja. Cigurno znam da ka j sve obrano ni za nas dicu ni dobro. Ništa slađe neg popet se na kajsiju i trišnju pa se najist. U rakiju se ne razumim al cigurno kupovni pekmez i dunc ni blizu nisu fini ko kad majka napravi. Al bome kako iđe ostaće bostani prazni i neće bit nikakog branja. Šta će nam? U dućanu svačeg ima a sve iđe da još malo neće imat ni ko brat.