Bio tako jedan čovik koji nikad nije znao šta je dosta kad sebi grabi, a nikad mu nije bilo dosta malo kad je moro štogod dat. U kući pod katancima drži i so, a ženi brašno za kruv kašikom miri, za zapršku na vr vilice daje. Kuća je puna ko hrčkova jama, al u njegove čeljadi nikad veće želje neg da se jedared bar siti naidu.
U njegovu kuću nije baš šale svratio gost, al jedared se i to čudo dogodilo. Niki kum njegovog oca još od starine išo je s vašara, pa ga uvatilo nevrime i svratio da prinoći. Tvrd je bio domaćina, ta tvrđi i od kamena, al nije volio ni izlazit svitu na glas. Smutilo mu se kad je čuo da kum samo sutra misli produžit put na salaš, al di bi prid gostom pokazo pravo lice? Oma će se sad pokazivat kako gosta zna dočekat i prid gostom će na ženu da spremi dobru večeru. Al je oma i izašo za ženom, a ruka mu sve drće kad je počo sić suvo meso i mrnđa kod svakog komada:
– Na, nek se naždre, kad ga je vrag već dono.
A žena sirota sve leti od dragosti kad je jedared ugrabila priliku da skuva dobar paprikaš sa suvim mesom. I gost se nije dobro ni raskravio, a zdila se već pušila na astalu. Kad se počo pokazivat, domaćina će se pokazat sasvim, pa i svoju dicu posio za astal, makar su ona ila uvik u budžaku za vratima. Ako se žena radovala, al kako su se samo dica obradovala! Dica ko dica, ne znadu šta je dosta kad se ima šta ist, a još taka dica koja su uvik gladna. I sad navalili da su se sve uprckali kako traže samo meso.
Gost je zdravo volio dicu i sad mu je više drago gledat kako idu neg da sam ide. Sav se smije od dragosti, al domaćina se oma namrkosio i dok je čerez gosta ćutio i trpio, borme je trpio, al je najedared uzavrla njegova ćud i ni pet-ni šest, već udri dicu po rukama.
Gost se niki trgo, ko da su njeg udarili po rukama i oma se manio ila. Kako se manio, a domaćina došo sebi. Borme vidi šta je naradio. Sramota ga, pa bi stvar zataškavo i najedared je navalio na gosta:
– Kume, šta ste se manili? Niste još ni prizalogajili. Ite, ima, fala Bogu! Nećete valjda u mojoj kući ostat gladni?
Gost se zbunio i onako spleten ni sam nije znao kako mu se rič otela, kad je kazo:
– Kako bi ja io kad rođenoj dici braniš?!
Ako gost već ne vlada jezikom, al ni domaćina ne prolazi bolje. Lipo se i on izreko:
– Ta drugo ste Vi. Ite Vi samo, kume, do mile volje. Vi ste gost, pa u godini ikad jel nikad. Vama bar ne moram dat ist priko cile godine.
Pričao Pere Poljaković Kovačev
Hrvatske narodne pripovjetke, 1953.