Čim uvati mal vrimena unuk Marin se oma zaputi kući. Došo pa serazletio, ne smetu mu ni snig ni ladnoća. Oma nabavio divljeg šarana od tri kile i štuku od kile, zamisili se rizanci pa se kuvala riba. Spekla se i bundivara. Moj Marin ne špara, uvik je bio za kuću al bome često i dicma iz komšiluka donese šećera i čokolade. Oma im i sve razno. Kase vratio još s vrati pita: »Dida evo dica pitu jel možu ko prošle zime doć da im pripovidaš kako j kadgod bilo? Ove zime još nisu bili. Odviše bi voljili doć«. Šta ću neg udovoljit im. Već znam, zimi kad zagruva, kad se izdovolju sonanja, grudvanja i šklijanja dica se najavu a ja privatim. Ta drago da još ima dice što b čula kako j bilo kadgod. Sutra se dica oma potli ručka poredala u kujnici. Martin, Iva, Stipa, Andrija i Tonka došli. Nisam izlapio, potrefio kako se zovu. Pitam je: »Od čega da?«. Oni uglas: »Čiča Marne dete nam divante od onog kaste bili dite pa ste išli ranit svinje u šumu«. »Pa dico kako se sićam to sam vam već divanio. Ope bi?«, pitam. »Ope, ope«, uglas će. Smijem se u sebe. Već skoro zaboravio kako j baš bilo. Počinjem: »E to j bio dičji posov. Znate kako j prija bilo? Mloge kuće su držale svinje u šume. Napravio bi se ko kočak za nje na kake grede, da ni baš odviše daleko od vode, da j lakše doć čamcem dotle. Na kraj dana kad bi se svinji najili žira, školjka i puževa tamo bi se vraćali noćivat. Veliki su radili jel odmarali a veća dica iz kuće išla b ranit je par put nediljno. Ni to bilo da se svinji najidu već sam da znu di im misto i gazde da ne zaboravu. U torbicu dobiješ malo kukuruza da im baciš. I tako ja došo na red pa mi dada poslo. Imali dvi krmače i deset što prasaca što nazimadi. Bilo lito, velika vrućina. Imali čamac a ja već od maloći naučio veslat. E dico moja da sam imo brozgovac jel bacanj dok sam veslo mogo sam džak ribe navatat. Toliko j bilo ribe. No moraš veslat a komarci bodu, u oče iđu«. Prikidu mi, viču: »Od vepra, od vepra čiča Marne«. Nastavljam: »Dobro, dobro, dico saću, moram redom. Ne mož priskakat. Uvučem čamac u trsku pa krenem do kočaka. Nuz put vičem co, co... Pirgaaa, Šarena. Kako iđem bližje kočaku tako je čujem iđu k mene. Prvo krmače a za njima prašci i naztimad. Ta ko mala dica se raduju. Iđemo svi zajedno do kočaka. Taman počo ranit kad čujem trska se kida. Digo glavu kad ono iz trske iskočio vepar. Svaj od blata, ko vrag gadan. Krenio k mene. Ja uštriko, srce u pete ošlo. Trk do najbližjeg drveta. Ušuntro se. Nigdi grane za uvatit se i lakše popet. Torbica smeta. Na kraju ništa ne fali nit šta smeta, ko mačak grebem gore. Ne smijem ni gledat dole. Vepar rokće, riva okolo, češe leđa na drvo. Nemož dočekat da ode. Mračak se počo vatat. Odjedanput pukne digod u šume puška. Sase vepar uplašio pa sad on biž natrag u trsku. Bržje se spuzam s drveta i časkom pobacam kukuruze što su ostali. Dam petama vitra. Pete u dupe udaru. Kaki se okretat, trč. Doletio do čamca. Dok sam veslo u glave mi divlji vepar ko vrag gadan a srce tuče l pa tuče. Eto dico vite kadgod i taj dičji posov ni bio lak«.