Kralj se jedared vozo na karucama. Svaki se sklanja s puta. Niko ni zube da obili dok ga ne zapita taka velika glava.
Kralj gleda: nit je sa svitom nit je med svitom, dok jedared ne vidi da se jedan svinjar viša na karuce. Gleda, pa mu se dopalo. Misli: svršeni ljudi se stisli pa me se klone, a ovaj svinjar nije još ni švigarac, pravi deranac, pa kaki je slobodan.
– Nemoj se višat već ako ti je po volji sidi lipo do mene.
– Meni da nije po volji?! Ta ni moj pradida nije sidio do kralja, a ni ko drugi iz naše grane. Meni da nije po volji kad ću prvi u nane sidit nuz tako velikog gospodara.
Svinjarčić se već i ugnjizdio nuz svitlu krunu, pa se latio i zvižduka ko da se pod kraljevskim skutom i rodio. Kralj samo gleda i gleda, pa se smijucka ispod brka. Prava istina: dopada mu se deran.
– Ti mora da si štogod dobro užno kad tako lipo zviždiš – počeće on opet razgovor sa svinjarom.
– Dabome da ne bi zviždio praznog criva! A ne samo da sam užno štogod dobro već ono što je najbolje na svitu.
Gle sad! Svinjar, a užna ono što je najbolje na svitu! Kralj se čudi u sebi, pa će i zapitat:
– A šta je to?!
– Pogodite!
Ni tako još niko nije divanio s okrunjenom glavom otkad ona zna za sebe. Al, šta mož: kad svinjar naređiva, kralj će pogađat. Šunka je na kajgani. Nije. Skorupača je. Nije. Krumpirača je sa samom divenicom. Nije. Svatovska pečenica, koju je zgađo najbolji stanarac. Nije. Pokljukuša kaku samo stare žene spreme. Nije.
Kralj ređa, pa ređa sve najbolje, pa kad je došo i do prisnaca, a svinjarčić samo zviždi i maše rukom, nema drugog već kralj kaže na kraju:
– Ne znam, pa gotovo. Sam moraš kazat.
– Ta na masti valjušaka! – svinjar sad udario u smij što kralj tako štogod nije znao pogodit.
– Na masti valjušaka?! A šta je to? Tako štogod se ja još nisam nasitio.
– Šta kažete: Vi ne znate šta su na masti valjuški?!
– Ne znam.
Svinjar počo vrtit glavom, pa će lipo:
– Onda Vi, svitla kruno, baš borame, dosta malo znate.
Šaljive hrvatske narodne pripovijetke, 1958.