Bila jedanput jena velika devka i su joj došli prošnjaci. Lupali na portu, nitko ne odgovara, a u domu se vidi svetlinja. Ovi iz dvora su turili i brez da odgovori neki i nađu tu devku veliku pored prosveta se greje. I joj reku:
– Zašto se ne odvikneš?!
A ona jim reče:
– Taki je dom brez uši.
Su je zapitali koliko ima godine, a ona jim odgovori:
– Imam polak kakon mama mi.
– A mama ti koliko ima?
– Moja mama samo pet godine je pomlada od mene, a mi svi tri imamo sto godine.
Su vedeli: čudna devka! I zapitaju:
– De ti je tvoj nena?
– Ošal suvemi drvi za sirova.
– Ket la da dođe?
– Ako ide naokol doći će pobrško, ako ide napravac, možda se zabuni.
Pitali ju onda:
– A de ti je mama?
– Mama mi je ošla u komšije da si vrišti lansk smej.
– A de ti je brat?
– On je u gradini. Čini teranjku. Zajeci koji je ubije ji mane tamo, a koji mu uteku, on ji donese doma.
Prošnjaci stali su i se mislili. Onda su zamolili devku da jim kaže čitavo stvari, a ona jim je kazala:
– Dom koji nema uši je onej dom što nema kuče, a nena je ošal s koli suvemi da donese drva sirova, ako ide naokol put je dobar i la da dođe pofriško, ako udri napravac može da izvrne i da se zabuni. Mama je ošla u komšije da se porodi. Brat je u gradini si blva kožu. Blve koji je umori, mane u gradini, a koje mu uteku ji donese u kožuvu doma. A svega to – reče devka – molim vi, bićete gladni. Što da vim dam da jete pofriško. Late l nešto između noga ili late nešto iz guza?
Oni stali i se zamirali: šta to može bit?! I rekli:
– Daj nam i ono i ono.
Ondak devka jim donese jajca i mleko. Počastila ji, a oni ondak ješte reku:
– Pa ne si nim kazala koliko godine imaš.
Ona jim odgovori:
– Računajte vi. Set i vim treba nešto da tene nam.

Pričao Milan Lukić, Ravnik, r. 1914. g.
Cvjetovi mećave, 1971.