Godine 2024. po treći put je u Sonte obnovit običaj povorke kola sa upregnitima konjma na poklade. Osobe koje su spominjale taj običaj, bile su rodite dvadeseti i trideseti godina XX. vika. Trajo je sve do rani šezdeseti godina istoga vika. Običaj se sprovađo i u božićne blagdane i na Novu godinu.
Prija su Sonćani najviše otranjivali konje za radit u polju. Ako gazda koji je imo makar malo zemlje, ni mogo izdržavat dva konja, imo je ma jednoga koji se prezo u zapregu. Kola su bila o’ drveta i zvala su se »vatrena kola« po točkovima koji su bili isto o’ drveta, al su imali šinu koja ji je štitila od aranja. Kad su taki točkovi naišli na kamen po putu, ispod nji su frcale iskre, pa su kola prama tomu dobila ime vatrena kola.
Na Božić, Novu godinu i na poklade posli svečanoga ručka, posli podne, puno nji koji su imali konje i kola, prezali su ji, natovarili na nji momke i divojke, mlade vinčane, bandu (svirače) i jedni za drugima, kola za kolma u povorke obilazili cilo selo. Oglavlja konja su uredili sa »sitnim cvitom« (asparagusom) i ružicama od crvenoga i roznoga krep papira, a listove od zelenoga. Na ogrlja su obišali zvonca i na stranu konja koja se vidi obišljali posvečane tarke od srvijana. Kola uredili sa ćilimima na sidala. Svaka taka zaprega je nosila po noliko mladi parova koliko su kola mogla primit. Oni su pivali i igrali na kolija kroz cilo selo. Nisu se nigdi zaustavljali ko danas, što na pojedini mista malo štogoda labrcnu i popiju koju čašicu. Možda su jake zime sprečavale da se dužje zaustavlju.
Šokci u Sonte su slabo jašili konje, čak nemu ni rič za »jahanje«, a nemu ni u svojemu divanu slovo H. Konji su se jašili na grožđe-bal, kad je konj išo vetrenaru (ako nije bijo jako bolestan) i kad se kobila vodila ždripcu, mada je i to bilo ritko. Najviše su se konji vodili. Gazda je konja uvatijo za ular i pišice išo nuž njega tamo di je tribalo. Ako se konj jašijo, smoto se manji pokrovac, pa metnijo na konja misto sedla. Pokrovac je ručno otkano, brundato (grubo) pokrivalo za konje, a u grožđe balu su se metali novi ćilimci ko sedlo. Sedlo je ritko vidito u Sonte, jedino su ga imali redari u grožđe balu. 
I lane i ve godine, zaprege su se najpri okupljale u popinomu dvoru nuz crkvu sveti Lovra. Najpri je velečasni J. Kujunđić posvetijo zaprege, a onda su svi zajedno jedni za drugima krenili u obilaženje sela. Bilo je lipo, veselo i neobično vidit povorku urediti zaprega kako idu  selom. Možda će se sitit učesnici voga običaja i za Božić i Novu godinu, ko što su radili Šokci (danas niko više nije zno reč jesu li i pripadnici drugi naroda bili učesnici u ovomu običaju) u Sonte i prija. 
Na slike vidimo zaprege u pripreme na poklade 2024. godine. Skupili su se i čeku ostale učesnike. 
Ruža Silađev