Čeljadi, znate ono kad ti vrag ne da mira. Kad povučeš više neg što triba pa ti svašta spadne na pamet. Ta kod faš Joze bilo divana od produve, pecanja i suve mande do koje doba. Skoro da su nas morali izvijat iz kuće. Po noći a mi još razglabljemo. Svi ošli leć, ostali ja, faš Joza i Marin. Da j kogod slušo i biližio svašta bo ćo – Vala i od zeleni svinja. Vino iđe, poprobali mandu, onda mal čvaraka, na kraju i masna kruva. Faš tio i dunca it donet al da smo i tog još stvarno bi pritirali. Čeljadi, kad ti Vinko opsinja ondak koda si na nebu. Vratiš se vrimenu kasi bio mali,  momčenju, bančenju, veselju, udvaranju, ženidbi, veridbi, svatovma a bome i kase žalilo. Kasmo se vala i umorili došli ope na štuke, mande. Tako j faš Joza tvrdo obećo da će nabavit friške štuke, ako mož mandu, pa da onda kod njeg dođemo kuvat perkelt. Onako po starovirski u laboške na špornju. Pravo da kažem ne sićam se baš cilog divana. Ni prošlo ni par dana faš Joza uranio. Uvik potrefi doć za užinu. Oče mu se sjaju, usta razvuko od ušeta do ušeta. Ni Faljen Isus redovno ni reko već divani: »Faše, Marne, manda j uvatita. Očistita, metnita na ladno i ne može duko čekat. De kašte kaćemo, danaske jel sutra? I sam da znaš faše doće i naši pajtaši što su još živi. Doće Minkoš, Marko i Tuna. Kasam je zvo nisu se otimali. Onda će mo potli i razbacit koju tardlija. I da ne zaboravim, ne b to tako lako prošlo kod moje gospoje da neće svi iz kuće otić. Kod snajini će bit klanje. Snaja i moja gospoja će otić pomagat a dica ko dica će se it sigrat«. U sebe se radujem što ću vidit stare pajtaše pa se mislim da mi sve jedno kaćemo kuvat. Gledim Marina šta će on kazat. On pridlaže da to bude sutra a kako j faš reko da izbiramo tako i ostalo. Kako j faš Joza ko vitar dojurio tako j i odjurio. Šta da kažem, ta skoro da cilu noć nisam spavo. Nemož dočekat jutro. Ope Marin upaljio njegovu limuzinu, sili pa pravac kod faš Joze. Tamo već svi čeku. Bome gotovani metnili, zavukli ruke u džepove a isprid nji pune čaše. Faš Joza će: »Faše, brez tebe nema pristavljanja. Ti si uvik kuvo jel naređivo kako triba kuvat«. Čeljadi, pravo da kažem nikad mi ni bilo teško kuvat. Voljio sam vatat ribu i kuvat. Usput se divanit i koju popit. Pa šta š lipše. Bome čeljadi manda kako vidim od cigurno sedam, osam kila. Na leđi mava a ona se zeleni, crveni.... ko sa slike što b rekli. Marin mi pomogo da ju isičem. Ni cilu ju nećemo kuvat. Glavu, koji prikosič i obavezno rep. Mlogo nji i ne znu da u repu od štuke nema boda. Dobar dlan slanine isiko na sitnije u labošku. Metnio u labošku na šporenj. Kod faša svašta pa i jedan stari al dobar šporenj u kujnice. Kase slanina počela topit u nju metnio sitno izrizanog luka. Tako na lagane vatre dinsto dok luk ni požutio. Onda metnio isičenu mandu. Vode sam toliko da ne pokrije. Pa tako malo na lagane vatre. Triba pazit kako se loži. Ni oma odviše. Onda dodaš još vode pa kad provrije sitne paprike, paprene i slatke te soli koliko triba. Mož deci paradičke jel vina al i ne moraš. I kuvaš dok ne počne šapćat. Tako j i bilo. Kaj bilo gotovo, uneli, vidim pripraviti domaći valjuški. Faš sve nadesio da bude kako dragi Bog zapovida. Jili pa u kartanje. Došo svit s klanje a mi u kartanju vino otačemo. Svi i polegali a mi još. E tako to čeljadi iđe s mandama. Od produve do laboške pa do koje doba.