Danas momak zabegeniše divojku, ona njega, pa se uzmu – bilo to starima pravo, a ne bilo njim pravo. U staro vrime kod nas Bunjevaca je bio drugi adet. Gledalo se po kući i po familiji, gledalo se ko je kake povrze i kako će se atarovi sastavit. Stari odaberu momku divojku, divojki momka – i to je svezano, baš ko da su i obadvoje na ularu doveli na vinčanje.
Lipog momka će tako ženit. Nije momak – već jablan. Na ramenima nije glava – već pamet.
Stari su sve svršili i sad će ga njegovi dovest u divojačku kuću da i on vidi svog budućeg para.
Došli u divojačku kuću i momak vidi da je puna ko hrčkova jama. Ambari, karmići, tavani – sve puno. Od marve i svinja se ne možeš okrenit: bogatstvo! Lipota, sve grmi di staneš.
Svud ga vode i sve mu se dopada, al nikako da mu pokažu divojku. Jedared došo red i na to. Bolje da nije.
Momak vidi: na banku se sklupčalo niko čeljade. Jesu l ga muve upljuvale, jesu l mu u kosi švrake gnjizdo gnjizdile, to momak ne mož razaznat a baš je pametan.
– To ti je divojka. Vidiš iz kake čestite kuće se ženiš.
Otac mu okrenio divan na kuću, a momak ni ne trepće već samo veli:
– Vidim.
Starci misle da je sad sve u redu, pa će se zadivanit, al jedared samo primete da momak zaviriva po kući. Ne kaže nikom ni rič već zavlači glavu u peć, njuška ko mačak za mišom, otiskiva dolafe i kovčege od zida, gleda iza nji i ispod nji, zavlači se pod krevete i već svud di bi dobar mačak cunjo.
Starci gledaju, pa gledaju i jedared će njegov otac:
– Sinko, šta je tebi?! Šta radiš to po tuđoj kući?
– O, baćo moj, baćo, šta bi drugo radio već gledam di se mogla sakrit ova moja divojka kad je Bog juče ubijo sve gadne na svitu?
Kazo i osto živ, a stari su bogame jedva ostali živi kad su čuli taki divan. Nisu ni došli do riči, kad na crkvi udare sva zvona. Zvona zazvonila, a momak biž! ko da su ga žeravom posolili za vrat.
– Kud si nagrnio ko brez glave?
Otac mu sav gori od sramote.
Sin ne staje već iz avlije viče:
– Spašavam glavu!
– Kaka te glava napopala?!
– Zar ne čujete – udarila su sva zvona. 
Otac mu je sad već zaslipio od bisa.
– Nek zvone, šta se to nas tiče?
– Al se mene tiče, jel ako Vi ne znate ja znam da će danas Bog počet ubijat one koji uzmu vraga čerez blaga. Ubijaće sve take čim zvona odzvone, a ja još ne poznam toliko ovu kuću ko Vaša divojka da bi se mogo sakrit isprid Boga ko što se ona juče sakrila kad je ubijo gadne.
Ode mladoženja i ne na ularu, ni na lancima ga nisu više mogli dovuć u tu kuću. Oženio se posli s lipom i pametnom divojkom ko što je i on bio. A to je bio moj čukundida, i zato sam i ja tako lip i pametan, makar su švrake najviše volile moj mozak kad bi jako ožednile, makar mi niko živ neće pronać koje mi je nos a koje su bradavice. To je tako, pa vi virovali el ne.
Šaljive hrvatske narodne pripovijetke, 1958.