Još sunce ko grije, al ako se sam malkice sakrije iza oblaka jel ako odeš u ladovinu, dune l’ vitrićak, oma nisi komotan za bit napolju. Vala smo uvatili poslidnji dan da se može na klupčice sidit. Počo divan. Baka Janja namišća maramu, a ko j’ divanio taj zaklopio usta: »Slušajte šta j’ novo. Došla niki dan snaš Katica pa mi zamoljila da dođem sprimit njevu Jelicu za vinčanje, i to po starovirski. Da bude baš ko kadgod, kako dragi Bog zapovida. U subotu svatovi pa bi voljila prvo da dođem par dana prija vidit jel sve ruvo pripravito za sprimit mladu, a ni u subotu da ispadne kaki kuršlus. Ni čudo što j’ došla pa u selu se niko u ruvo i sprimanje ne razumi bolje neg ja. Privatila se ja, kako neću. Ošla u četvrtak, nudu za pojist i popit no ja im kažem da ćemo prvo radit. Taman ću počet kad Katica kaže da misli da su sve pripravili, da ja divanim a oni će kako divanim donašat ruvo. Počimljem. Slušajte, počeću od papučica pa iđemo nagor. Na noge papučice i žute čorape pa onda krilca i na nje okruglan. E, kad se to navuče. onda na to iđe crvena suknja. Kad se suknja navuče, ispod nje se moru vidit malo čipke od krila. Na suknju iđe široki šljokani pregač. Gore iđe oplećak, i to onaj što se nosi za najveće svečanosti. Onda portevi, rukave triba svezat portevima iza lakta. Zrnje oma oko vrata, i to bilo zrnje, jedanput oko vrata i onda i dvaput ispod njega. Ispod bilog iđe crveno zrnje, jedno u četiri do pet struka a ispod nji iđu novci. Na glavu se kiti puna glava a sade ono doneste što mlogi zaboravu, nemu jel i ne znu da triba, doneste čapljino bilo perje, ono što se meće na po glave. Katice, brez bilog čapljinog perja nema vinčanja kakog ste tili. Siti se malo i tvoja majka ka’ se vinčavala, imala bilo čapljino perje na glave a bome i ti si ga imala koliko se sićam. Ako j’ kogod zaboravio, ja nisam. Nisam ni završila, a Jelica, naša mlada, u plač. Ne mož ju sustavit. Katica se uzrujala, uvatila za glavu, kaže nema perja«. Na to će strina Evča: »Baka Janjo, i Vi baš znate reć. Perje čapljino pa još bilo! Pa ko to još danaske nosi na vinčanju? To j’ kadgod bilo. Tribali ste reć da može vinčanje proć i brez bilog čapljinog perja. Ko da j’ to sade važno«. Skočila oma baka Manda: »Evča, ti ko da ne slušaš šta j’ Janja divanila. Rekli su da oće za vinčanje sprimit mladu po starovirski. I sam’ tako. Pa ako oće tako, onda mora bit i bilo čapljino perje. Brez njeg nema ni svatova ni vinčanja«. »Jest, Mando, ako su rekli da će se Jelica sprimit pravoga po naški, onda j’ tako. Ne mož tu šarat, sad ovako sad onako«, na to će baka Marica. E, sad je baka Tonka baš rekla kako triba: »Mlogo smo mi, kako vidim, skrenili digod. Evča baš onako, no za nju već znamo. Da ju stid. Po njoj mož danaske svakako, al što j’ najgorje mož svakako po mlogima. E, to ni tako. Zna se kako triba, a ko ne zna nek pita baka Janju. I što baka Janja kaže da se zapiše, da se zna a ni da se tu iđe kako se komu sviđa jel oće. Ta nećemo se vala sprdačit sa našim sprimanjem i ruvem. Ta, čeljadi, tako se sprdačimo s nama samima. Ako mi naše ne cinimo i čuvamo, kako će nas ondak drugi cinit i čuvat. A dragi Bog sve gledi, a možda i naši stari ozgor. Na kraju sam’ da kažem, cigurno brez bilog čapljinog perja ništa«. A ja ću u sebe: »Od toliko lovaca u selu mi bilo čapljino perje nemamo. Ko b’ reko da zbog bilog čapljinog perja mož da ne bude vinčanja i svatova«.