Oko trinajst godina sam prišla kad su Džinićevi stari pripovidali da je od Baje do Borote sve bilo Grašalković hercega, to je bio njegov spailuk, u Kaćmaru bio Latinović herceg, u Aljmašu treći i svud redom spaije. Što su zemljaki bili naseliti ti su morali davat desetinu, nuz to još deset dani godišnje radit na Boroti. Bila sam dite, a dobro sam upamtila kako su pripovidali da se to zvalo urberja. Odeker su bili čobani, a kod Borote su bile Grašalkovićeve oraće zemlje, zato se tamo išlo na rad.
Kako se onda živilo? Naš svit nije baš podvikivo u kolu: nek se zna čija je kuća masna! Ajak! Onda su pekli kruv od ajdine. Kad bi naši ljudi polazili na urberiju, nuz kruv su nosili malo sira i pušitog mesa, a žene koje ćedu ostat kod kuće samo to pitaju:
– Jesi metio sikiricu? Neka mi se gladan vratit kad već nosiš kruva.
A brez sikirice baš bi tako bilo, jel kad je kruv od ajdine samo prinoćio, već se komad sikiricom moro odvaljivat.
Herceg na Boroti imo išpana nikog vitrovitog, a bio opak ko ledeni oblak. Prvi je ujtru usto, poslidnji lego, samo da bi što više tiro ljude da se paštridu i da ne bi ko uzo rižanj paprike el paradičke iz spaijine bašče. Svakom staje na gršu, prid njim još i kerovi podvijedu rep.
Bio tude jedan zemljak, rugano ime mu bilo Sirdik. Kažu najviše volio bundeva kad su sirdikom zapržite, otale dobio to rugano ime. Na poslu je prvi, al je obišenjak i kad zapneš u njeg oće i udarit, a ne gleda ko si, ne gleda di će, samo mlavi. Sirdik ni išpana nije uzimo ni u vitar dok se jedared nije dogodilo da je išpanu prdlo u pamet da se naruga sirotom zemljaku. Znao je on dobro kako se Sirdik zove pravim imenom, znao i šta mu je rugano ime, al će ko pravit se luckastiji neg što jeste i zapitat ga:
– Oš ti kazat – ne sićam se kako se zoveš.
– Gospodaru, tako i tako – Sirdik kaže svoje pravo ime.
– A nemaš ti i rugano ime?
Kaki bi obišenjak bio da se oma nije dositio da mu ovaj jamu kopa, pa će se i Sirdik pravit lud.
– Gospodaru, dobro Vi znate da imam.
– Znam el ne znam, kaži kad te ja pitam!
– Gospodaru, ta stid i sram me prid ljudima.
– Oš ti da ja okrenem na ružno?
– Nekate! Kazaću: išpan!
Od tog dana, tog minuta išpan se nije skido Sirdiku s peta, a ovaj ne spava, ne drima, gleda di će gospodara dočekat. Jedared Sirdik s ocom bio na Boroti – bili nerazdiliti, zajedno išli na urberiju – pa sidaju za užinu. Otac vadi iz torbe vrčak divenice, komadinu gužnjaka, a Sirdik latio kruv od ajdine, pa će:
– Čiča, dajte najpre sikiricu.
Išpana baš onda nano bis. On nikad nije lomio zube na crnom kruvu, ni na san mu ne pada zarad čega triba sikirica, pa misli: evo je zgoda, sa’ će zapinjat u Sirdika i narugat mu se.
– Šta će ti sikirica za užinom?! Neš valjda mene u glavu?!
Sirdik skočio, dukate ko da je izoro:
– Čiča, sad još kažite da je gospodar luckast!
– Nikad ja nisam kazo da nije.
– Čiča! Mi godinama taremo pamet čime bi ga maznili pa da ni Bog ne čuje kad mu istiramo pcećiju dušu, a škulovana glava samo pogledala i već zna da je za nju sikirica!
Pričala Manda Baćić, Bikić, r. 1890. g.
Cvjetovi mećave, 1971.