Ni Mala Gospa ni redovno prošla evo naš Marin ope’ došo. Svašta ima, ajd što ima da radiš i zaradiš pa još ti platu kako dragi Bog zapovida al ima i da ako si radio kako se moderno kaže »priko norme«, što b’ kod nas rekli priko mire, onda možeš izbirnit da ti to vrime što si više radio platu jel ti du da ga hasniraš kako ti paše. E, naš Marin radio o-ho-hoo priko mire pa se oma zaputio kući. Šta ćete, volji doć vidit dadu i majku, didu, baku, starog staru, sestre i braću, rodbinu, kumeve i pajtaše. Došo sinoćke, naspavo se i uranio. Ja već čekam na ganku. Pravo da kažem jest da nas ima u kuće, al Marin kad dođe ko da kuća oživi, ko da u nje osvane. Svi oma nikako veseliji. Sili, nazdravili. Ne znam od čega da počnem. Kreće Marin: »E, dida, glete ovaj naš čardak, u selu ga nema. Duž cile kuće. Prvoklasan. Od kade se napravio ni za rutu se ni najerio nit je na njemu šta istrunilo nit se pokidalo jel puklo. Prvoklasan, a prazan. Svi se bunu što ga ne porušimo, al vi ne date. Da znate da imate pravo, ja vas podupirem. Jest da j’ odavno prazan, al ka’ se sitim ka’ sam dite i momčić bio kako smo kukuruze iz atara na paorski kola što su konji vukli donašali pa utovarivali u čadak, srce mi poskoči. Bilo čeljadi, mobe, nadničara. Radilo se dok ne obnevidiš, dok sve ne pozavršavaš. Po nedilj dana i više se bro kukuruz i utovarivo u čardak. A kad bolje gledite kad bi čardak porušili, onda bi i sve kočake ispod njeg morali porušit. Jest da su i oni sem jednog prazni, al i mene odviše žo sve porušit. Dobro su služili i na kraju da se rušu nisu zaslušili«. Baš mi potrefio. »Bome jeste, Marne, al da ti kažem našu nevolju. Ta svit ne pamti da se tako rano bralo ko ove godine. Kiše od Uskrsa vala ni bilo, a vrućine ko u paklu. Izgorio atar. Evo, sam što j’ prošla Mala Gospa već se obralo. Sve došlo prija. Ko j’ imo šta, taj obro. Al malo j’ taki, ne znam ni za jednoga u selu koji b’ se mogo pofaljit. Ajd što j’ u čardak malo ko štagod dono, al da ga j’ napunio, taj to mogo sam sanjat. Niko se ni ovajdio. Divanu, svi na kraju u dugu. A za ’vu godinu da smo ko uvik sijalli kukuruze svi naši kukuruzi i svi kukuruzi iz cilog sokaka bi stali u naš čardak kako j’ rodilo. Moždak bi još i mista ostalo. Srića što smo sve sam žito posijali. Ispalo da smo skoro na nule«. Nisam ni zadnju rič završio u dvor unilazi faš Joza. Čeljadi, niki dan je bio šta će sade ope’? Mislim se. Rukuju se, grli, ljubi Marina ko da j’ njegov. Ja mu stolac donašam i rakiju, a on već divani: »Faše, Marne naš, došo sam se požalit. Ta mi smo propali, grutali ko nikad. Eno niki dan skinili cuncukret i soju. Dragi Bože, čeljadi, pa mi smo možda, možda vala sam za oranje zaradili. A di je sime, sijanje, prskanje, vršidba i šta sve još ni? Ko će sekiraciju platit? Ko će to platit, čeljadi? Bome uvik sam voljio it u atar, al danaske ga ni lipo bilo ni vidit. Vidiš cuncukret se crni, smoto glavu, kogod misli da ga ima, al on prazan. Ko perje lagan. Kod soje još gorje. Ko paučina mal jača. Ima di je i nema, a di i ima štagod malo tamo isto prazna. Čeljadi, atar izgorio. Ne smim kazat izgorio da gorje ne mož bit jel kažu da uvik može gorje. Na žitu nismo nikako prošli, al ovo j’ sad još gorje«. Šta da radim čeljadi, recte? Marin ćuti, spušćo glavu a ja ću da ga utešim: »Moljit se, faše, triba se moljit i virovat da će bit jedanput bolje. Možda čuju vlasti, a možda čuje i dragi Bog«.