Tako bila tri salaša jedno nuz drugo. Tri salaša, a u njima tri gose – tri ćudi. Prvi nikad nije našo dno od čaše, drugi volio nosit ruku u tuđem džepu, a treći poslu i gostu rad, pametan i čuvaran.
Jedne jeseni baš prid berbu kuruza pijandura uveče natovario kola žita i ode u suvaju. Oće čovik da je na zoru u suvaji, pa će se drugi dan ranije vratit. E, al svako dno vuče, a pijanduru najviše dno od čaše, pa nije dobro stigo do prve mijane, a on se privatio čaše. Kako se privatio tako se i zalipio.
Onaj komšija što je volio krast nado se tom, pa krenio za njim u potaji. I čim se smračilo, a on pijancovo žito baci na svoja kola i u-ju!
Drugi dan prid podne evo kući i pijanca, al ne smi kazat ni svojim čeljadima ni kom drugom šta se dogodilo. Di bi kazo da mu je žito nestalo isprid mijane dok se zapio već veli:
– Tušta je meljaja u suvaji, pa će naše brašno bit gotovo za koji dan.
Dotle će on koju noć natovarit iz ambara da čeljad ne vide, pa će otkasat do suvaje. Dobro je on smislio kako će pokrit svoju sramotu, al je i onaj kradljivi komšija smislio štogod. Neće on ostat dužan ni onom vridnom i čuvarnom komšiji. Pa da, di bi on pravio razliku među dobrim komšijama?! Od pijanca je ukro žito, pa se tako nastaro za godišnji kruv, a drugu noć će s njive onog drugog nabrat kuruza, pa će imat čime i ranjenike ugojit. Šta smislio to će i uradit, pa istrese žito iz pijancovi džakova i ajd s njima u kuruze.
Povo on i sinove, ta ne mož jabuka past dalje od grane, pa beru i začas napunili džakove. Iđe to hitro kad se tuđe bere. E, al nije zabadavad onaj treći komšija i čuvaran i pametan! Zna on koga ima za komšiju i kakoj se srići mož nadat kad kuruzi zrijaju. Zato je on svake noći sa sinovima vrebo i kad su lopovi već nabrali, pa pune džakove zametnili, a gazda poviče:
– Drž, ne daj! Udri, pucaj!
Kad su lopovi to čuli, a oni biž! Pobacali pune džakove, pa sve jedan priko drugog perjaše. Goso i njegovi sinovi odneli kuruze, pa se smiju:
– Bar da nam dođu svaku noć. Brez troška bi nam obrali, a i dobri džakova nam doneli!
Sutradan gledaju, a na džakovima žig pijanca. Domaćin oma istreso kuruze, pa s džakovima ajd kod pijanca.
– Komšija, jesu l ovo tvoji džakovi?
– Moji daborme! A otkud oni kod tebe?! – poviče pijanac, pa se oma maši za džakove.
– Otkud su kod mene to baš i ja oću da pitam, jel znaj da su u njima noćos bili kradeni kuruzi, pa moji! Zbunili smo lopove, pa su i ostavili na njivi. Šta veliš na to?
Kad je pijanac to čuo, bacio džakove ko da se opeko od nji, pa veli:
– Hej, komšija, ovo baš bogame nisu moji džakovi!
– Znao sam ja to, samo sam tio bit ciguran – nasmije se onaj i ode s džakovima.
A pijanac se zgurio, češe se po glavi i jedared će sam sebi:
– Čovče, čovče, dobro će bit manjivat se čaše! Neće to bit dobro ako ti ovom daješ zabadavad džakove za berbu kuruza, pa još i žito za kruv onima što mu zabadavad beru kuruze.
Pričao Blaško Bukvić, Mala Bosna
Bunjevačke narodne pripovitke, 1951.