U kućama koje imadu krava i ovaca otkad je svita i vika ćupovi se šarene na tarabama ko da je prošće procvatalo. Tako je to bilo i kod jednog dobrog čovika dok jedne noći nije skočio iza sna na to da mu kogod lupa ćupove.
Kome je to palo na pamet?! Tuđu muku uništavat!
Ukućani su živili u ljubavi sa svim komšijama, pa ne možedu pomislit ko bi taki poganluk mogo uradit.
Luda ruka štetu naradila, a ne pokaziva se čija je, pa domaćina kupi nove ćupove. Da je šteta samo na tom ostala, al za koji dan ćupovi osvanili opet porazbijani. Kupi čovik opet nove, al sad već nema računa da čeka skršteni rukivi i sklopljeni očivi: ni njemu niko ne daje ćupove u poklon. Vrebaće svake noći.
Nije dugo bdio. Već drugo veče ćupovi zazvonili, al kako dva-tri zveknila, čovik iskoči iz mraka i koga nađe, već jednog dotiranicu koji se nedavno doselio iz bilog svita.
– Šta to radiš, ako Boga znaš?!
– Sviram kolo bunjevačko i momačko, sviram sam kad mi drugi neće.
Nije onog ni stid ni sram. Ni lud ni pijan, šteti dobrog čovika, a odgovara ko da nema kože na obrazu.
– Šta sam ti skrivio da meni činiš ovo? – domaćina će opet ko čoviku.
– Baš ništa.
– Kaži mi bar zašto to radiš?
– Od bisa!
– I to mož bit?
– Vidiš da mož – onaj se još i srdi ko da su njemu razbili glavu. – Ušo niki bis u mene, pa već ne znam šta da radim.
– Skači u bunar.
– Ne pomaže.
– Trči glavom na zid.
– Radio sam već i to: ne pomaže. 
Domaćina se malo zamislio, pa će onda lipo:
– Znaš ti šta ja mislim: nevolja je u tom što si sam. Da imaš pobratima, pa da on svira, a ti da zaigraš ćupovsko kolo, bis bi izašo iz tebe.
– Veliš?
– Velim.
– A ko bi sa mnom kad me gotovo još niko ne pozna u okolišu?
– A dašta smo se upoznali?! Dođi ti sutra do mene, pa budi brez brige, ja ću ti pomoć da istiraš bis.
Domaćina se baš nije skoro nado gostu, al onog evo već rano ujtru. Kad je tako, domaćina će ga povest do male volarice. Na njoj samo vrata, ni budže ni pendžerice, a na vratima debelo gvožđe i težak katanac. Došli već do vrata, kad se domaćina lupi po čelu, skoči ko da mu kuća gori i uju!
– Kud ćeš?
– Samo ti sidi i mirno čekaj.
Zamalo evo domaćine, nosi priko ramena čist bili čaršap.
– Pa to je krevetski čaršap moje žene! – gost će kad ga je vidio.
– Ne misliš valjda da ćeš moj kaljat?
Gost bi se raspitivo, al domaćina ko da je gluv i lud. Samo otključava katančinu, sklanja gvožđe s vrata i tura gosta u volaricu. Tamo jaka bičina na lancu, a na očima mu džak da ne vidi.
Domaćina bacio na gosta bili čaršap, pa polagano driši bika i skida mu džak s očivi.
– Oću l na ovom biku istirat bis? – gost će.
– To ti znaš.
Domaćina polako driši bika, polagano mu skida džak s očivi, al zatim ode iz volarice da ni varnica u vitar ne leti tako, a još brže je vrata zakatančio za sobom. Gostu se dalo na smij što domaćina tako biži, pa poviče za njim:
– Kud žuriš toliko?
– Kako da se ne žurim kad sam opet zaboravio što sam tio iskat od tvoje žene.
– Šta, ludi čovče – onaj se još uvik smije.
– Kašike, pretelju, kašike s kojima ćemo te morat pokupit u čaršap posli kola kojeg ćeš sad zaigrat s mojim bikom.
Hrvatske narodne pripovijetke iz Vojvodine, 1960.