Živili dida i baba. Za mladosti imali veliko imanje, al bili obadvoje lake pameti, pa njim u starosti ostala svega jedna kolibica i avlijica što je pivac mogo pričeprkat.
Vrpoljili se oni kojikako sa životom i dida, prvi put u svom viku, steko dvi kokoške. Sad je on zaboravio sve svoje grije, a babi nakalamio i one što nije ni klapila. A kad su didine kokoške počele još i jaja nosit, niko s njim izać na kraj. Kada baba oće poist koricu kruva, a on joj gleda u usta pa samo reži.
– Znaš ti, babo, da je život težak! – jedared će on.
– Težak, da!
Dida onda omilovo svoje kokice, pa veli:
– Težak je meni, a kako onaj živi što ništa nema?!
Baba zna šta joj dida i misli, pa se rasrdila.
– Jel ti to meni brojiš zalogaje?
– Pa mogla bi i ti štogod privridit za kuću kad si znala sa mnom rasipat dok smo imali. – kazaće dida šta mu je na srcu.
Baba didi nikad nije dala pokrke, pa neće ni sad.
– E, kad bi se toliko uzolio što kuću držiš iz tvoji kokošaka, baš ću ti pokazat da se ni ja još ne bojim života.
To dida i oće, pa oma okrenio lipo oko babe i zapita je šta će radit.
– S pameću, ko što sam uvik radila. Ja ću trgovat.
– Dobro, babo! Imaš pravo, na trgovini se da dobro zarađivat. Ded, ded, pa nek je tvoja prva rič u kući.
– I biće. – ocikla se baba.
– Samo pazi, mi smo naučili uvik samo prodavat, a nikad kupovat.
– Nemoj ti meni davati s’vit, kad za tolike godine ni sebi nisi bio vridan. – goropadi se baba.
– Dobro, dobro, a čime ćeš trgovat? – opet će dida lipo.
– Pa nisam ja sad ko pripelica da odam tamo-vamo, već sam naumila od tebe kupovat jaja. Kuvaću i i kuvana prodavat.
Dopalo se to didi, al drugi dan poranio da vidi pošto iđu kuvana jaja. Kad je vidio da iđu po dvi krajcare, a on prisna po toliko prodaje babi. Nema u babe zamire za to. Trguje ona sad, pa se čudo razmarvašila po kući. Dida od nje ni krknit ni pisnit. Nisu se zabadavad tako nagombali da će babina bit prva rič ako počme trgovat i zarađivat.
E, al je to didi uskoro dosadilo, pa će jedared:
– Hej, babo, šta ti meni zaradiš kad prisno jaje kupuješ za dvi krajcare, a kuvano prodaješ za toliko?
O, kad se baba nakosirila!
– A što mi svaki dan ostane čorba, to tebi nije ništa?! Šta bi io da tog nije?
Dida vidi da se baba ljuto naoštrila, pa je stao umirivat i veli:
– Dobro, dobro, babo! Šta si uzela srcu, pa ja samo pitam. A imaš ti i pravo: kaki smo bili nevaljani i kako smo znali rasipat za mladosti, još nam i priviše zarađivaš za starost.
Pričao Blaško Bukvić, Mala Bosna
Bunjevačke narodne pripovitke, 1951.