Dida, starešina kuće već saživio svoje kad mu u čeljad udarila nika opaka linost. Kori dida, kara dida, moliće, kumiće dida, al pomoći nema. Kuća krenila u propast, niko se ne stara.
– Jesam ja lud da to dalje gledam kad mi je baš svedno: umro danas, a umro sutra.
Dositio se dida kako će se najlakše otrest nevolje. Uspentro se na dud, štrandžicu pribacio priko vrata i skoči s grane da se lipo obisi. U čestitoj kući se lako i obisit, al u ovakoj i štranga trula, pa se prikinila i dida sletio na zemlju ko anđelak s krilima. Samo se malo više zaušiljo i tako puko da se onesvistio.
Ukućani sve to gledaju, al niko da će poć u pomoć. Ne miču se oni, ne miče se ni dida. Jedared će jedan:
– Znate vi da je taj mrtav. Mora da je slomio vrat.
– Mrtav, još kako mrtav!
Kako je rič pala, ukućani se počeli čistit iz kuće. Niko ne kaže ništa, a svi biže da ne bi morali mrtvo tilo sklanjat.
Prid samu noć dida došo sebi. Otvorio oči, sve vidi, sve čuje al se ne miče. Ne zna on šta se s njim dogodilo, već misli šta mož mislit.
– Gle-gle, mrtav sam, a budan sam. Pa još na zemlji! Ovi moji su se valjda opet provridnili kad su me skinili sa štrange.
Mislio on šta mislio, al se u kući niko ne javlja ni sutradan ujtru. Leži dida tako na suncu i do podne, a u kući ni glasa. Sav se upario, ogladnio, a još više na žegi ožednio, pa će dida jedared:
– Ima l tu koga živog da jednom poštenom mrtavcu doda čašu vode?
Nek on viče, al niko ne sluša.
– Pa jel to red da mrtac radi?! – opet će dida u razgovor.
Opet niko da se javi.
– Nije red ni da se jedan pošten mrtac upari i naduje na ovakom suncu!
Dida lipo ustane, pokupi jaja po guvnu, ispeče dobru kajganu, i kad se okripio, misli se on svojom mrtačkom glavom: niko mene neće ni saranit, makar me crvi načeli. Nema šta drugo, već skovo sebi mrtački kovčeg, udesio križ, pa pridveče to na jedno rame, ašov i motiku na drugo i krene lipo u groblje.
Po selu se već davno raščulo da se dida obisio, pa kad su ljudi vidili mrtavca kako se naoružo, niko ne pita ni rič već se dali u bižanje ko da njim je vatra za petama. Sve se prikošeđivaju jedan priko drugog, a isprid svi biže didina čeljad. Didi nije ni na kraj pameti da su se ustravili od mrtavca već mu je pamet na staroj nevolji, pa poviče svojoj čeljadi:
– Dico moja, ta ne bojte se, ne tražim ja nikaki velik poso! Evo ja ću sebi i raku iskopat, lipo ću u nju i leć, vi me samo baš zatrpajte zemljom, da me tice ne načmu ovako mrtvog.
Hrvatske narodne pripovijetke iz Vojvodine, 1960.