Jedared bila dva brata, pa se čudo volili falit. Kad nji slušaš, pa da njim još i viruješ, u nji svake godine rodi žito, ta klas veći neg klip kuruza, krmača prasi prasice što oma idu kuruze, a bundeve tolike da se dica sigraju žmure oko nji.
Kad su se poženili i izašli iz očeve kuće, salaši njim bili daleko jedan od drugog, pa se braća nisu baš gostila i često vidila šta koji ima. I kad se nađu oni se sad i među sobom fale, ko da nisu od ponika u jednu tikvu duvali i znali jedan drugog, al do bile žigarice. Tako se jedared našli, pa će stariji svratit mlađem na salaš. Iđu oni, a mlađi se već usput fali:
– Što sam sad zapatio kera, ta nema mu para u ataru! Ako ćeš s njim u lov, ti spavaj a on lovi. Ako ćeš ga držat za salaš, ta bolje ga čuva neg gazda. Otkad ga imam, možemo sve ostavit otvoreno pa otić od kuće, nema tu brige.
E, kad se već udarilo u falu, neće ni stariji ostat dužan.
– A što ja sad odranjivam bičića! – počo on. – Ostaviću ga za priplod. Već je sad taki da u životu nisam ni slušo za tako lipo marvinče. Samo mu je jedna mana: tako je pun života da vazdan priskače ogradu i ode u štetu.
U toj fali oni stigli na salaš, pa mlađi brat oma zviždne kera. Istrči ker, pa bome lip. Mlad, a velik ko tele, samo mu je glava krvava jel su mu nedavno ocikli uši.
– Šta si to naradio s tako lipim kerom? – oma će zapitat stariji brat.
– E, to, brate moj, šta bi uradio svaki pametan čovik. – ispovidiće se mlađi brat. – Slušaj, moram ti kazat da je i ovaj ker imo jednu manu: uši su mu bile zdravo dugačke.
– Pa kaka je to mana?
– E, – nasmije se onaj – kako da nije kad je uvik lego na jedno, a drugim uvom se pokrio, pa tako nije čuo ništa i lopovi su mogli doć u salaš i otić iz njeg, al kako su tili. Sad nek dođu! Čuje ovaj sad i crva pod zemljom.
Porazgovarali se oni, razgledali salaš, al stariji brat je niki zdravo nesvoljan otkako je čuo to o keru. Gleda on sve, al je niki samo za putom. Jedva je čeko da krste izvuče i kako se izmako, a on tiraj prikim putom na svoj salaš. Čim je došo, ta nikom ni rič već oma zgrabio sataru pa do bičića. Taj čas mu satarom skratio sve četri noge, pa sav radostan onda kaže ženi:
– E, neće moj brat imat boljeg kera neg što je moj bičić! Sad nek kogod nađe mane mom bičiću kad sam ga kurtaliso i od te jedne!
Pričao Pere Poljaković Kovačev
Bunjevačke narodne pripovitke, 1951.