Škula, fala Bogu, gotova.  Kažu ko j‘ šta zavridio taj to dobio. Ja se vala i nisam baš svagdi proslavio, al iz računa ni brigeša. Ne znam zašto, al dadi i majki račun najvažniji, a mene to paše. Iz računa najbolji u škule. Prvo misto digod sam bio, ovdal do državnog, kako b‘ rekli. Dok študiram stižu, posidale. Pitam se u sebe od čega ćemo se danaske divanit. Nema šta već nismo, vala i od zeleni svinja smo. Ko će drugi neg baka Janja, počinje: »Čeljadi, vala ste čuli da mi umrla kuma Eva. Take smo bile dobre, ni sestre rođene se nisu tako držale. Ispomagale se digot je šta tribalo. Ta vala j‘ još falilo da se za istog udamo, dragi Bože oprosti. Kako kažu, oprostila se. Napatila se u životu, a vala i na kraju dok ju dragi Bog ni uzo. Šta sam tila kazat, bila sam na sarane. Ni to ko prija da se leži kod kuće prija neg što će se saranit, ležu u kapele, al bome njezini se nisu proslavili. Nit je ko jauknio, a kamol da j‘ jauknio kako triba. Svi stariji u nikaki crni očala, a sunca nigdi. Di su prija bile crne očale, mislim se. Puščala se možda koja suza, al ju ja  i nisam vidila. A sve j‘ služila, sve žalila, svima pomagala. Da j‘ kogod sam jauknio. Joj takom mrtavcu, joj mojoj kumici«. Svi ćutu, kad ko će drugi neg strina Evča: »Baka Janjo, ope‘ svašta divanite. Šta ‘joj mrtavcu‘? Pa šta mrtavac zna ka‘ j‘ umro. Od  kakog jaukanja divanite. To više ni u mode. Pa ni vala da se ne mož oprostit od mrtavca ako se ne jauče. Danaske je novo vrime, triba gledat u naprid«. Ni poslidnje slovo ni izašlo iz njezini usti a baka Maica će: »Sto ti mrča, bođane ti tvojga, Evča s kojeg si drveta spala ja ne znam. Ko j‘ tebe to pravio i rodio? Kako divaniš sigurno su ti pravili, a i rodila si se na vazdanicu. Ko da si ludi gljiva jila, vrane mozak popile. Ta onaj što j‘ pijan ko đugov ne b‘ tako divanio. Ko ti otranio, di si se otranila kad tako štagod možeš divanit? Pa kako mrtavac triba da se osića kad ga saranjivu neg lipo? Triba lipo da ga njegovi izjaukuju. Da se oprostu. Oš kazat da Janjina kuma to ni zaslužila? E, sade ako se to niko ni sitio, jel se nikom ni plakalo, ondak dobro. Kako to može bit dobro? Tako j‘ bilo oduvik. Jaukalo se za pokojnim prija neg što j‘ saranit, zaslušio jel ni al se jaukalo. Joj, joj današnjim mrtavcima«. Spušćala nos strina Evča. Vidi da j‘ istrkala. Baka Manda nastavlja: »A prašćanje, jel bilo prašćanja, Janjo? Neka sam kazat da ni tog ni bilo«. Baka Janja ko da j‘ ona skrivila štagod spušćala nos. »Kako nam nema kantora Marka ni prašćanja nema. Pusto ti njega. Tako j‘ lipo zno sve kazat u prašćanju da j‘ plakalo cilo groblje, i ko j‘ mogo i tio i ko ni mogo i ni tio. I živi i mrtvi vala. De mi kaži, Evča, kako se može osićat mrtavac kad ni prašćanja nema. Kako b‘ se ti osićala da si mrtavac? Stvarno, joj mrtavcu danaske«, baka Manda će. E, onda j‘ baka Tonka došla na red: »Čeljadi, istina, joj mrtavcu. Al da znate, za mrtavca se triba i sprimit, imat i dobru gibanicu. Kako kažu po novom kupit grobno misto, plaćat ga unatrag al i unaprid, i šta sve još ni. Joj mrtavcu, i kad umre nema mira. Ko se ni pobrinio ni u grobu nema mira. Ovo što divanim sam onako izdaleka sam čula od moji u kuće. Vala ne grišim. Joj, joj mrtavcu, ni mu lako. Ni tvojoj kumici cigurno«. Joj, ja najmlađi, šta ja mogu kazat od mrtavca? No, nač‘o sam u kuće kako majka i dada divanu da danaske ni da j‘ sam joj mrtavcu već je i joj živima. Ko zna, možda, vala j‘ tako.