Kad se rodiš, kad dada i majka sve du da ti otranu, škuluju, od tebe da napravu čeljade, onda taj život glediš mal drugojačije. A ta škula, jel to bila ona da kroz život glediš, učiš od drugi, jel se učiš prvo kako ne triba da b’ napravio kako triba, jel to bilo da škulu kaku upišeš, ope’ dođe na isto. Ne b’ se mene sade to motalo po glave da mi faš Joza ni došo niki dan svaj nikaki. Oče mu žalosne, pokunjit. Uvik bio svaj usukan al sa’ j’ još ko oparit. Pa će: »Faše moj dragi, u velike smo nevolje«. Šta j’ ovo sad, mislim se. Pa kod nji u kuće je sve na mistu. Svi zdravi, radu, zemlje imu, dica se dobro poženila i poudavala. Šta ’š više tražit od života jel od dragog Boga u ’vo vrime kad danas jesi a sutra nisi. Nastavlja: »Mojga Stipe dite završilo osmi razred. Više put su ga tili istrisat iz škule al nisu. I zamisli, faše, on bi da iđe za doktora. On bi upiso medecinu. Kaže, prvo će se upisat u varoši u sridnju škulu što triba završit ako bi da iđeš za doktora pa će onda kad zavši upisat one velike škule što triba ako b’ bio doktor. Ka’ j’ to reko, mal nismo svi pospadali. Pa otkal njemu to? Cilo vrime škule ni voljio učit. Sve mu bilo na pameti sam škula ni. Išo više oko škule neg u škulu. Da j’ moro klečat na kukuruza ko mi kad ne naučiš jel nisi dobar, imo bi poguljita kolina ako ne b’ bio i brez kolina. Di to čo? Ko mu u glavu utuvio, glavu napunio da bi išo za doktora? De kaži. Ti si prvi vala u selu završio najveće škule. Da ga pušćemo, da ga upišemo, jel ni? Na kraju j’ on vamo i napabirčio ti dobri ocena. Čak je i odlikaš. Čudimo se svi u kuće kako j’ uspio. Cigurno j’ tu dosta i na lipe oče, al šta ’š. Na kraj krajeva, ko zna oće l ga i primit. Oće l se i uspit upisat«. Češem se iza glave, češem se i di mi i ne svrbi. Uvik sam reko da ne b’ svitovo nikog, ni kojeg doktora, fiškala pa ni majstora triba izbirnit a bome ovo j’ još gorje. Ako oni ne znu di će im dite, kako ću ja znat. U naše vrime j’ bilo drugojačije, dice tušta. Kad si završio ovu škulu, onda si se mogo upisat u selu na kaki zanat. Bilo za izbirat. Za štikera, kovača, ribara, šnajdera, tesara, pekara, pintera, molera, šustera, salera, ćurčiju, klompara, sarača, zidara. Cigurno sam i kojeg zaboravio spomenit. Prija podne si išo šegrtovat, a potli podne u škulu. Ženska dica i nisu išle na zanat. Možda koja za štrikera jel šnajdera. One su bile za radit u kuće, udavale se  i odlazile što god mož prija. Ko se ni tio upisat na zanat u selu upisivo se digod dalje jel upisivo kaku škulu u varoši. Mlogi nisu ni birali već su je dada i majka upisivali. E, danaske drugojačije. Dice ni za lik, u kuće jedno, dva u vr glave i triba više brinit ko će di i šta upisat. Danaske se dica potli ove škule u selu moru upisat u škulu u varoš. Mlogi zanata za učit više i nema, kako čujem. Malo ko ostaje na zemlje jer od nje baš i nema vajde ako nemaš mlogo zemlje. Metnio mi na muke, al ko da mi dragi Bog prosvitlio pa ću: »Faše, dajte mu na volju. Možda i potrefi. Ta za njeg se upisiva. Ako triba štagod dat ispod astala, dajte sam da se upiše. Ako bude šta od njeg, bićete važni do neba a ako ni onda vam neće moć do kraj života spominjat da mu niste dali, da ga niste podržali, da mu niste bili vitar u leđa kako se danaske moderno kaže. Na kraj krajeva, i iz ove škule u varoši kako ste ga upisali uvik ga možete i istrisat ako ne iđe kako triba.« Vidim fašu svanilo, odjurio kući ko radosnik, ko da će on upisast kaku škulu.