Jednog siromaška proliće zateklo brez simena i novaca. Gladnom čoviku svašta padne na pamet, pa se tako i siromašak sitio da bi bilo dobro sadit lubenice. Nek godina bude dobra, iz lubenica će se napravit lipi novci.
Od koga će tražit simena već od spahije – u njeg su najlipče lubenice. Platiće mu kad rod dospe.
– Ne marim – spahija pristane – al ćeš mi nuz cinu vratit i sime i još dvared toliko špica da bude malo i kamate.
Šta mu ne bi dao?! Uzo je sto špica, a bar je špice od lubenica lako vratit i desetorostruko.
– Nek lubenice dobro rode, možem i džačić špica dat u kamatu, jel na godinu ni tako ne mislim sadit ni kućicu, jel sriću nije dobro tražit dvi godine u istom usivu – mudruje siromašak.
Srića pošla za rukom, rod bio dobar. Kad će lubenice zrijat, siromašak se misli: šta ću brojit špice, ta i tako samo muve pljuju na nji, a čovik me ispomogo pa je red da mu dam malo i milošće. Izabere desetak najlipči lubenica i odnese spahiji zajedno s cinom koju je dugovo za sime.
– Lipo, lipo, vidim da si čovik na svom mistu – spahija ga dočeko i ispratio.
Vrime prolazilo, niko ništa ne spominje, al u kasnu jesen spahija zove siromaška prid senskog kneza.
– Kamatu, sinko, kamatu u lubenicinim špicama nisi vratio.
– Ta i stostruko! Valjda nećeš zatajit da sam ti dao deset najlipči lubenica, a da ne kažem da je u njima bilo špica priko kamate i za bacanje.
– Lubenice niko ne taji, ta i ja sam se osladio s njima, al imaš li svidoka da je u njima bilo špica? – knez se umiša misto spahije.
– Koga bi imo?! Ko vidi kroz lubenicinu koru?
– Dakle, nemaš svidoka?
– Osim Boga, nikoga.
– Baš si našo svidoka! Ko da Bog nema važnijeg posla neg brojit špice baš u tvojim lubenicama.
Siromašku nije ostalo drugo neg da plati. Spahija prima samo špice od njegovi lubenica, nji nema, onda se kamata plaća u novcu. Kad je tako nek je, al je daleko od tog da je siromašku to pravo. Platio i ode, al ne daleko već iza prve ćoše čeka spahiju. Skinio čorapu, u nju metnio polutinu ciglje i čeka. Ne za dugo evo spahije. Kako stigo, a siromašak iza ćoše i mazne ga čorapom po glavi. Dok onaj nije došo sebi, ciglja već nestala.
Ne triba zvat, na dreku istrčo knez, istrčo i pandur pa siromašku evo opet suda.
– Jesi l ga udario?! – pita knez.
– Od srca, slatko.
– Čime?
– Čorapom.
– Jeste s čorapom – potvrđiva i spahija – al od same čorape ne đipa ovaka čvorga. U čorapi je moro bit kamen el gvožđe.
– Imaš svidoka? – sad siromašak pita.
– Koga bi imo osim dragog Boga!
Siromašak je to i čeko, pa se samo nasmije:
– E, moj spahijo, baš si našo ko će zavlačit nos u oznojenu čarapu jednog ovakog siromaška.
Hrvatske narodne pripovijetke iz Vojvodine, 1960.