Dove prošle. U selu ko o čemu neg od tog ko se razbolio, ko j’ odavno bolesan, ko sam još ni umro jel je niki dan umro. Al bome i svi već vapu, dragi Bože moljimo ti daj kiše. I da sade spadne za jedno bi bilo ko mrtavca da poljubiš a za drugo bi bilo ko da j’ od zlata. Ja do sokaka i klupčice pa do televizora jel otomana. Primišćam se, sam sebe vala smetam. Kako odam ko da čujem da sve škriplje u mene. Odjedanput ko da čujem da se vrata otvaru, cika, vika svi trču. Višu se na mojga Marina. Lipo je on sve izljubio, izgrlio, pa će do mene. Ja isklištio, zinio. Ni lanit ne mogu koliko sam bio iznenadit. U sebe študiram kako smo sritni što nam dragi Bog do Marina. »Ta, dida, Vi ste zaboravili da sam reko da ću potli Dova doć. I evo mi, što sam bržje mogo«. Svi popamtili da će doć, a ja zaboravio. Šta ’š – izlapio. Nudimo ga jist, kaže jio s putem. Do nam dragi Bog i dobrog vina pa nudim. Pitam ga jel možemo jednog pola-pola. »Ta dašta neg da mož, i više neg jednog«, iz cuga će. E, ka’ smo već užinali, mogu i ja. Sili ispod ora, od čega ćemo neg od zemlje. Oće l rodit jel neće. »Šta Vi mislite, dida, šta će bit, kako nam se piše«, Marin će. Objašnjavam kako se uvik moljilo za dovske kiše. Kako ako kiše spadnu malo prija dova, za dove jel oma potli dova bude i roda. »Pa eto, dida, gledo sam na mobilni ka’ ću krenit. Kaže, biće kiše kod nas, sam što nije. Daće Bog.« Čeljadi, vala mi ni oma spalo u oče kad sam u Marina gledim, vitar se ko digo. Bome iz Budžaka se ko stavnjiva. Što se stavnjiva, al iđe na nas. Naglas ću: »Marne, evo dragi Bog će nas darivat, sam ne znamo još jel će bit sam kiše jel štagot mlogo gorje«. Gledimo u nebo. Kako vidimo, biće kiše al biće i salauke. Došlo do nas, nismo stigli ni špricer popit. Na belo ga obrijali i biž unutra. Čeljadi, to j’ duvat, padat, ko da se iz kablova s neba istresa. A Sveti Ilija praši, škriplje, grmi, puca. U po dana noć, čeljadi. Cilu noć to bome tako. Struje nestajalo. Ne mož dočekat jutro. Ujtru uranio. Snaja ošla najranije u dućan, tamo se oma čuje šta j’ novoga. Ova moja najranije radion sluša, a i ja na jedno uše. A mene stra i izać napolj. Vidlo se da j’ Marin odviše umoran bio od puta. Nikad on tako dugo ne spava. I ka’ se on digo u podne oma do mene. Pita šta j’ novo pa će: »Ajmo, dida, limuzinom po selu malo i do atara. Da vidimo jel dragi Bog sam dono jel i štagod uzo. Vi sidite i divanite di se šta noćaske ispodešavalo a ja šoferiram«. Krenili, iđemo kroz selo i atar a ja ću: »Viš, Marne, došla kiša. Raduješ joj se ko ozebo suncu. Tražiš, željiš, moljiš se za kišu a dobiješ salauku. Vidio si tamo odnelo krov, drva pokidani, srušiti, cripova po selu, ta sam što vidiš s puta nevalja a šta ono što se ne vidi. Gle u ataru, put odrunjit. Što j’ naraslo, to j’ na mlogo mista i poleglo. Što j’ dobro izniklo, to j’ sabito u zemlju. Voda leži. A na radiju su rekli da j’ u varoši drvo ubilo ženu. Zamisli, ona tirala limuzinu i dok je tirala drvo spalo na limuzinu. Limuzina išla i ni prija ni potli – drvo baš na limuzinu. I spasa nema. Moljili, a šta smo izmoljili? Zemlja dobila vodu. Bome i leda digod bilo. Bome kako vidiš i život jedan ošo. Dragi Bože, ti kadgod daješ al bome kadgod i tako uzimlješ. Šta ti misliš, Marne, zašto j’ to tako?«. »E, dida, dobro ste ovo sve rekli, cili život je valjda vazda kako davanje i uzimanje. Da ne kažem otimanje«, baš će pametno Marin.