Ko kod nas ima svog dobra i zna živit ko čovik, taj se ne mož potužit da je osto željan kakog blaga ovog svita. Ova naša blagosovena zemlja ne rodi samo tičije mliko, a drugo sve. Zato je kod nas uvik bilo izilica na glasu, al i popilica.
Bio tako jedan koji se ila nije ni laćo ako se navadi u tanjir ko za drugog čovika. Zdila, kastrona el kotlić, to je razgovor za njega.
Jedared u nedilju bio lip prolićni dan. Žena bila dobre volje, pa je čovika tila iznenadit s dobrom užnom. Prid podne izašla na kapiju da vidi iđe l čovik, a on baš skrenio u sokak. On iza ćoše, a dva komšije prid njega. Šta su divanili, žena ne zna, al vidi da joj se čovik malo nećko, pa onda krenio s komšijama u kuću i manio joj da će oma doć.
Ona je čekala, al kad se sitila da će rizanci popit svu čorbu a čovika još nikako nema, najedared se uzjurdumila. Kako ne bi bila srdita?! Spremila je tako lipu užnu, a njemu je baš sad do komšijanja. Naoštrila se i ode rad njeg.
A kako se samo rasrdila kad je prid njim vidila tri zdile tašaka sa sirom! Najedared grabi iz tri zdile i već kašikom zvoni po dnolu. Žena da pukne od bisa, al se na pragu najedared trgla: sitila se da nije red tarmat svog rođenog čovika prid tuđim svitom. I latila se, pa će ga kobojage lipo sićat da ga i kod kuće čeka užna. Ona lipo, a on smazo poslidnje taške, pa se još i nakosirio:
– Alaj, ženo, neće kuća nikud pobić, a ni ja ne možem skakat odud kad sam se tako napucko da bi se raspuko čim bi se pomako od astala.
Komšije se čudo raspoložile kad su vidile šta on porađiva, pa nude i ženu da malo sidne. I kažu šta je. Eto, kladili su se da njezin čovik neće moć poist dvi zdile tašaka, a on poio prvo i zdilu čorbe i još i treću zdilu tašaka koju su skuvali za svoju čeljad. Smiju se kako je njezin čovik sve to počistio i samo bi i ženu zadržavali na divanu, al njezin čovik ogrebo zdile i najedared usto, pa će još uvik srdito:
– Komšije, ja bi još osto drage volje. Za vašu volju bi porubo još zdilicu makar se i raspuko, al me sad nemojte ni silit da ostanem, jel nemam volju ni za šta kad mi ovako iđu za petama.
Komšije će ga stišavat i zadržavat pa će branit ženu da ona sirota nije ništa zlo uradila ni kazala, al onaj ode ko oparen i samo mrnđa ženi. Ona ćuti dok nisu odmakli, al onda će:
– E, moj čovče, vidiš kaki si. Ja ti ispekla dva jagnjeta, pa sam se baš rasrdila kad sam vidila da si se nuz moju dobru užnu naužno za tuđim astalom, al to nisam pokazala prid tuđim svitom. Od bisa da crknem-puknem što će mi ostat sve što sam naspremala, al pokazivam lipo lice, a ti mene dočekivaš tako! Još ni sad ne bi kući već se srdiš na mene ko na zlotvora, a moja užna i tolika trudba nek iđe u štetu.
Žena počela brojit, pa već i pregaču sprema da tare suze, kad je čovik najedared zagrlio i počo se smijat iz sveg srca.
– Kaka srdžba, ženo! Ta u pete bi te ljubio kad sam vidio da dolaziš rad mene.
– Pa šta si onda zinio na mene ko kaka matora džora?!
– Šta sam? Ta moram se pravit srdit, jel me drugačije ne bi puštili iz gostivi. Pozvali me – kažu, kladili se na mene – pa ja mislio da ću moć udarit dobar temelj našoj užni, a oni izneli prida me tu ritku ranu! Moro sam nakalamit i s njevom užnom, al kake hasne kad ti idu ko vrepci. A najgore ti je kad gladan čovik prizalogaji, jel se onda samo otvori glad. Tvoja srića što si spremila malo mesanca i znaj da ću sad zapravo bit srdit, pa jako, ako užna nije već na astalu, jel kaki sam gladan valjda bi umro od gladi kad bi moro još i čekat na čestiti zalogaj.
To kazo, pa kad je onda potrčo prid ženom, dok ona nije stigla, on načo već i drugo jagnje.
Pričao Šime Bašić Palković