Prošo majaloš, što b’ rekli svetac kako zovu praznik rada. Baka Manda dogovorila novi divan. Prvi stigo do klupčice, gledim svi stižu i prija dogovoritog vrimena. Žuru. Posidale. Baka Janja poslidnja, silom iđe, skoro da koca. Namišća maramu i kreće: »Eto, čeljadi, i ova j’ zabava prošla. Svi su digod ošli i svako j’ pono koliko j’ imo. A kako čujem jilo se i pilo ko uvik, ko da će se sutra umrit, ko da će sutra bit kraj svita. Čujem, svi se raduju vala više neg Uskrsu i Božiću. Neke ni spominjat ne smijem, i bogati i siromaški, i koji b’ tribali i koji ne b’ tribali. Vala, što j’ najbolje za ’vu zabavu, kažu ne triba nikaku granicu prić, sve što b’ rekli iza ćoška. Ove godine se i produžilo. Kako to moderno kažu, pospajalo se. Kad bolje glediš, vamo se mal-mal divani kako ćemo it digod odmarat, jist i pit, uživat. A ka’ ćemo i kako radit i zaradit? Od tog se malo divani. Nek drugi divanu. Kad triba od politike, tu smo prvi. I kako god okreneš, kogod drugi nam kriv«. Strina Evča ne čeka: »Baka Janjo, pa kako ja sad slušam Vaš divan ispadne da ne triba nigdi it, skoro ništa slavit, nikad uživat. Sam triba radit, spavat, radit, spavat. I mi imamo dušu, što b’ rekli. Evo, moji kod kuće već sade se sprimu, kako b’ rekla modern, planiru di će it na lito na morje. I šta sad tu ne valja?«. Skočila baka Janja: »Evča, jes čula! Jes čula! Ta već prija j’ više nji sa vr reklo na televizije da oni nikad neće it nano, znate koje morje, naše da kažem. A kad oni kažu, onda se to vala misli i svi tako triba da mislu. E sad, jes’ čula da j’ niki dan jedan iz vr ope’ reko da on što b’ ope rekli ni u ludilu neće it ni na još neko drugo morje. Da su nas ti izdali. Kad se pribrojavalo protiv nas,  digli su ruku kad nisu tribali. Pa ope’ kad oni kažu, svit triba da posluša vala. Ne triba tamo, ne triba vamo, a tamo i vamo em blizu em kažu da nigdi ni ni llipše. I sad aj’ ti koga ‘š slušat ku ‘š it linčarit, trošit novce ako ni politiku. Ima tu još i bližje za it al kako ćemo svi stat na to malo morja, a pravo da kažem kako divanu ni ni llipo ko na ona dva mista, velika morja«. Gledim, sve ne virujem, baka Tonka će: »Janjo, pa otkal’ tebe sve to. Čeljadi, ta ko može svitu naredit ku’ će it na morje. Ta evo sa’ su za ’vaj svetac, kako Janjo divaniš, čujem jedni potrošili i poslidnju bušu. Ta tako će cigurno i za morje. Ko to koga u ’vom svitu već sluša«. Baka Manda objašnjava da ima istine što divani baka Janja, da ta politika i ti političari bome svašta možu, da možu u sve živo ubedit čeljad da im poviruje i da j’ lito i kad lito nije, da nam lipo a da j’ za plakat, da imamo za ličit se a znate kako j’. »Ta kako onda neće ubedit čeljad da ne triba it na morje, da j’ kod kuće najlipše. Jest da baš i to ni daleko od istine al danaske j moda it, baka Manda će. Baka Marica objašnjava kako j’ cili život mogla brez morja pa se čudi kako danaske čeljad ne možu brez morja. Da je u to još triba i ubeđivat. Al kaže: »Sve mi to sumnjivo, čim se politika digod umiša. Kad ona kaže da štagod valja jel ne valja, onda ne izađe na dobro«. Šta ću ja ćutim, mene niko ne pita ništa. Ako mi povedu jel pošalju na morje ja iđem, ako ni – ope’ dobro. Mislim se da cigurnom bez mene morje neće prisušit, a ja ću ope’ brez morja ostat živ.