Tako bio jedan čoban koji nije imo drugog blaga osim pameti, al ta nije bila mala. Nije to bilo jedared da su mu kazali:
– E moj, čobane, da prodaješ pamet na mrvice, ti bi sakupio blaga!
– Kako bi ga sakupio kad me svitujete da ga prodajem?! – čoban bi taki divan uvik samo otamio.
I tako je on živio čobanujući, sad kod jednog gazde sad kod drugog i možda bi digod u atovima i umro da jedared nije tudan naišo i car. Nije to bio makar kaki kralj, već pravi car pošo da razgleda kako svit živi. Kad je čuo za čobana, a on naumio da vidi i njega. I jednog dana evo u atove cara s društvom. Car stigo iznenada baš kad je čoban ranio svog kera.
– E, moj pulinko, kaki si pametan, život ti je tako lud – čoban veli keru baš kad mu se car stvorio iza leđa.
Car oma zapita čobana zašto tako kaže keru, a onaj dragovoljno odgovori:
– Ajde, kaži ti meni, care, kako da mu život nije lud kad siroma jednom iz usta otima meso, a drugom ga meće u usta, dok sam ide trunje.
Čoban je to lipo kazo, al car ništa ne razumi. Ko ne razumi, taj će i pitat, pa tako i car. A čoban njemu opet dragovoljno kaže.
– Care moj, šta su ovce neg meso? A ko i otima iz usta kurjakovima i drugom zvirenju neg moji virni pulini? A kome meće te zalogaje mesa u usta neg gazdi, a čime se on siromak rani neg trunjom?
Pogledo car trušnicu što je pulin drobio i lud bio pa ne vidio da čoban govori istinu. Šta su mekinje od koje se pravi trbušnica neg trunje što se izvije iz meljaja?
Car vidi da se nije privario što je došo do čobana, jel se tu pamet oma pokazala. I kaže on njemu ovako:
– Dakle, ti si taj čoban kojeg drže za mudraca.
Tako on veli čobanu, a onaj njemu odgovara.
– Ne, care, mene gazda drži za čobana.
Car vidi da onaj ne muti vodu već ozbiljno govori, pa i on čobanu veli ko čovik:
– Gazda tamo, gazda vamo, al je glavno da sam ja slušo od svita kaki si mudrac.
– A ja velim: svit tamo, svit vamo, kad me baš on ne sluša.
Caru se dopo divan straboga! Sio on nuz čobana na travu ko da nikad drugo nije radio.
– Pobratime, evo ruke. Ako si baš zapravo taki mudrac kako se pripovida, uzeću te za moju desnu ruku i daću ti blaga sveg svita.
– Alaj, care, šta će mi većeg blaga neg da tvoja liva ruka radi ono što i desna, ako bi ja posto ta desna ruka.
Caru se sve više dopada čoban i skoro ga zagrlio. Zauko se i obećava i kule i gradove ako se osvidoči da je čoban baš zapravo mudar kako se pripovida.
– Ne da neću bit liva ruka s desnom, već ti kažem da ću te učinit čovikom ko što sam ja. – car kaže na kraju.
A čoban odmanio rukom:
– Care, a šta bi mi to tribalo kad ja ovaki kaki sam vidim ono što ti nisi vidio nikad, a možda nećeš ni vidit dogod si živ.
Ako se caru dotle zdravo dopado i čoban i divan, borme se sad nezgodno iznenadio. Mudar čoban ovamo, mudar čoban onamo, al da se jednom caru kaže da on nikad nije vidio nit će vidit što jedan čoban vidi, to nije šala.
– Ja car, a ti čoban i da je to tako moguće?! – car će, al oštro. – Slušaj ti šta ja kažem: ako je to istina, drugo te neću pitat već ću kazat prid cilim svitom da si ne samo mudar već mudriji i od mene. Al teško tebi ako si se šalio sa mnom. Ded, brže kaži šta je to što ja nisam vidio nit ću vidit?
Car se priti, al se čoban ne plaši, već kaže:
– Care, jesi l vidio, i dok budeš car, oćeš li vidit čovika koji bi tebi mogo šta zapovidit?
– Al nikad! – caru se otela rič.
– A ja čoban vidim takog čovika iza svakog drveta.
Kad je car čuo kako ga je čoban nadmudrio, skočio na noge i sa sebe skida a na čobana meće carsku kabanicu. I tu nije bilo dugačkog divana već car čobana pod ruku i vodi ga u karuce.
– Ajde, pobratime, da od danas desna ruka ne bude brez live, a liva brez desne. Tako se više nećeš moć falit da vidiš više neg ja.
Pričao Marko Vojnić Purčar Pulak