U ono vrime dok još nije bilo gvozdenog puta, krilatica i sto čuda već više atova i pustarluka neg orne zemlje nasporilo se bećara da njim žandari i panduri nisu mogli stat u stopu. Ko će s njima izać na kraj kad su to sve sami momci siromaci kojima je tuga i nevolja dosadila, pa se ocikli ko gladan ker s lanca. Grofovske i barunske kaštele orobe, marvu i konje njim otmu iz atova, pa dile sirotinji. Svaki i čuva i krili kad svaki bećar potribnom daje i dili.
Sveta i svitla gospoda u Pešti ne znadu šta će od brige! Al gospocka glava ima kada, pa na kraju izmisli svaku vragoliju. I jedared niki grof Radaija javi kralju da će on stamanit bećare samo nek mu da odrišene ruke. I kralj pristane.
Da si sad vidio čuda i pokora. Za grofa Radaija nema zakona, što on skroji to je zakon i Sveto pismo. Sidi on u Segedinu, pije ladno vino, a njegovi panduri čudo porađivadu na sve strane. Kažu da je na Tisi imo mašinu što živog čovika samelje ko za divenicu – i samo mu meso istrese ribama. Ridak je živ čovik koji se vrati iz njegovi šaka, a tog pitaj, kumi i priklinji da kaže šta je tamo, neće jezikom priko zubiju, već samo odgovara:
– Iđi do Radaija, pa ćeš vidit šta je tamo!
Zna se: u to vrime ni Radaijin pandur nije se baš imo di počešat ako ga je dovatila bećarska ruka, jel ako je živ i osto, al su kožu svukli s njeg.
Stari ljudi su pripovidali da je onda baš bio na glasu i jedan bunjevački bećar, koji je bio lip čobanski momak kakog majka ne rađa u svaki sto godina. U njeg krv vruća, pa se ne tuče pištoljom već sabljom el nadžakom. Skida glave Radaijinim pandurima, pa mu još poručiva:
– Da znaš ko je povrzom od Kraljevića Marka!
Sve je to bilo lipo dok je bilo, al što burgija ni čivinjak neće, to novci probuše, pa i Radaija našo dušu koja se dala potkupit. Sirotog bećara izdali na spavanju i dok se nije mašio sablje, ruke su mu već bile u lancima. Panduri ga bacili na konja i doneli grofu Radaiju ko džak.
E, sad je Radaiji srce na mistu. Dočeko svog najvećeg nepretelja, pa sve siva očima.
– Sad ćeš bit brez glave, i to još od tvoje sablje!
On se priti, a bećar na to udario u smij da mu sve lanci zvone na rukama.
– Tebi je još do smija? – Radaija se sad samo razbisnio.
– Kako da mi nije?! – bećar njemu ko luckastom ditetu. – O, moj Radaija, ja sam baš lip al tvoje ojerine nisam pušto ni da me pogledadu već sam njim oma skido glave s ramena, a ti me puštaš živog da te vidim ovako gadnog!
– Al nećeš dugo, jel panduri već nose panj za tvoj vrat!
Radaija se priti, a bećar opet u smij i kaže:
– Pa i red je da ne živim više kad sam to moro dočekat da tebe vidim, al i dotle da uradim s tobom ono što se da sa svezanim rukama.
Radaija nije imo kada ni trepnit – bećar mu je već pljunio u brkove. Radiji, za kojeg nema zakona! I još prid njegovim pandurima!
Šta će od bisa, a još više od sramote, već i on pljune bećaru u lice.
– Eto, sad je svaki na svom računu! I da znaš: nema ti više glave na ramenu, al ni za minut!
Radaija bisni, a bećar da pukne od smijanja.
– Prija neg pogineš, kaži bar šta se opet smiješ?! – Radaija mora pitat ako neće da prisvisne od muke.
– A kako da se ne smijem kad si toliko lud da misliš da si mi se osvetio za brkove! O, moj Radaija, ja ću oma zbacit s mene ovu upljuvanu glavu, al ti ćeš tvoju nosit i sramotit se s njom dokle god si živ!
Šaljive hrvatske narodne pripovijetke, 1958.