Arhiv tekstova

Kad su željezare ovladale znanjem kako istegnit ili izvaljat salivanac (sirovo gvožđe), počeli su pravit i vučeni drot u više debljina. U željezari ili u obaškoj fabriki crni drot su pocinkovali, a u manjim fabrikama i podikoji zanatnici su iz drota ispleli oplet. Posli I. svickog rata u Futogu su napravili i fabriku u kojoj su radili pocinkovanje drota i od tanjeg drota pleli oplete. Taj tanji drot su  najviše trošili na oplete za ograde i dr.

Posli Prvog svickog rata za ograde se sve više hasniro oplet od drota. Ograda od opleta zavrvljena je bodljivim drotom. Ovaka ograda bila je najskuplja od svi dotleg pravljeni ograda ledine i salaša, a nije trajala ni približno dugačko ko ograda od cipalja, čak ni ko ograda od okrajaka. Nije bila podesna ni zato što je, u ušorenim salašima, nasrtljiv josag mistimice zauvik istego u guru.

 

Ograd od šenflika

 

Bilo je i veliki ledina, blizo prtenog puta, di se za ogradu sadio šenflik, gusti žbunjovi bodljivi prutova (grana), koji friško raste i vrimenom se toliko raskoreni da se kroz njeg ni pile u paperju nije moglo provuć. Šenfla, kako zovu ogradu od šenflika, friško se širi. Rastu joj novi zgusnuti i do 3 m dugački prutasti prema napolje savijeni izdanci, načičkani sitnim bodljicama, koji smetaje čeljadetu kad iđe jardom nuz taku ogradu. Najviše su se žene klonile take ograde, jel ako su išle blizo nje, a vitar je duvo, moglo se trevit da se suknja zaplela u šenflu. Kraj takoj pataliji (nevolji) bio je da se žena prilično izbola dok nije oslobodila suknju, pokatkad i skute (podsuknju).

Narod šenflik rad njegovog izgleda nije volio, a kaki je zna najbolje onaj ko ga upozno izbliza. Ime mu je otaleg jel nit je trava nit je drvo (madž. se fű – se fa), a radi njegovi odlika narod mu nadio ime vražji konac i višticin  konac. 

 

Ograda od cigalja

 

Marni salašari u vrimenu od zagrćanja kuruza do risa (sridina V. m.-kraj VI.m.), kad nisu imali šta radit, a da ne dangube latili su se izvrćanja valjaka, pekli su ciglje. Kako su kazali ciglja kruva ne ište, a kad zatriba ima je, samo triba podmetnit leđa. Pritekle ciglje su uštosovali (složili) u štos obično po 100-125 kom. i poslagali za makar za jedan dio ograde ledine. Cigljama su podziđivali načetu nabijanicu, trošili ih za kuću u varoši, oziđali kriptu, flasterovali koješta u salašu.

Na velikim majurima ulaz i najveći dio ograde oko njeg bio je ograđen cigljanim zidom visokim i do 2 m. Taki je bio ulaz u majur Laze Bešlića na Šari. O takoj, ziđanoj ogradi, pripovido je Veco Jaramazović, a bila je na majuru Međanskog u Plagi. Majur sa ledinom od oko 5 lanaca bio je ograđen ziđanim zidom. Ziđane ograde na salašu njegove majke, udate u Grbošove (Vukov), sića se i Lazo Vojnić Hajduk. Na domazluku oko 200 lanaca pod Žednikom, na ledini od dva lanca, komad ograde bio je od štosovani cigalja. Ovaku ogradu, prema ataru, imali smo i mi na našem salašu u Đurđinu, a viđo sam naslagane ciglje na više salaša. (Posli konfiskovanja majura Međanskog od cigalja iz ruševina u Đurđinu je saziđan dom kulture i magazin za otkup nuz gvozden put, a doteklo je cigalja i za dom kulture u Žedniku. Svidok: Jakov Tumbas.)

 

Neograđen salaš

 

Naritko je bilo neograđeni bunječki salaša. A taki su najčešće bili usamljeni salaši. Poklem su i u tim salašima od oko Đurđeva do oko Mijolja puštali josag iz staja na ledinu, kogod je pazio da blago ne iđe u štetu na litinu. Dida ili veće dite je makar s jednim pulinom čuvo josag i čim se kogod primako rubu ledine pulin ga časkom vratio u čopor. Vrimenom se i josag naviko na pulina pa se klonio ruba ledine.

U neograđenom salašu pilež je išo kupit bube po litini i pasit po zelenoj ditelini, ali su nuz štetu bili i od hasne jel su se ranili bubama iz iz litine, pa je i njevo odranjivanje bilo jeptinije.

U to vrime narod je znao da se i u neograđen salaš iđe kroz put koji vodi u salaš i niko nije išo prikim putom i u salaš došo kroz neograđenu ledinu.